Naša književnost

Као роса = 455 О

И отад, не чекајући упутства ни објашњења, споразумевајући се са Јелком само очима, ја сам сваки долазак нежељених гостију потајно јављала Дучи — и била горда на ту своју улогу.

За = Жарко је било то лето. Недељама није било кише. Речица је готово пресахнула. Ракови и пастрмке побегли су негде уз воду, према изворишту. Али у селу које је лежало под пазухом Романије вечери су једнако доносиле дивну свежину, испуњену " мирисима смоле и сунцем опрљенот биља. Ујутро, свака је травчица светлуцала од росе. Дуча ми је говорио да то није роса, него да се виле ноћу пољем играју, па проспу срму и бисер из својих коса. А кад сване и људи изиђу из кућа, бисер се зачас истопи и нестане у оној измаглици што јутром лебди над њивама и шумским јаругама, Јер шта би људи радили с толиким блатомг... 5 __ Ноћу, кад је било месечине, са брда на коме смо становашле_ пружао се широк и чаробан видик. Ја сам, истина, била још исувише дете да бих уживала у лепоти ноћног предела и сумњам да га се и сећам из тога доба. Можда сам је тада само наслутила кроз неку Јелкину реч или кроз неко од њених и Дучиних ћутања којима и нисам погађала прави узрок и садржину. А доживела сам ту матију летње ноћи тек много доцније када сам, већ одрасла, навраћала у исти крај. ___ Знам да сам се једном, као гимназијалка, затекла балш такве једне ноћи на малој железничкој станици летовалишта. Док сам с осталим излетницима чекала на воз, негде иза планине испло- вио је пун месец. И цео се крај чудесно преобразио. Дотле обичне ливаде, живице и шумарци одједном су се заоденули нестварном лепотом, неким сребрнастим треперењем, као да кроз ваздух прелећу јата невидљивих, среброкрилих бића. Осетила сам неразумну жељу да се одвојим од људи и да отрчим некуд у ту светлуцаву таму. Чинило ми се — ако бих успела да дођем само до ивице најближег брда, до обзорја, и ја бих добила крила и велове уместо своје прашњаве одеће и могла бих да одлепршам слободно кроз простор, као што бива у сну, не додирујући 60сим ногама земљу... Воз је наишао и увио нас, фркћући, у сумпорасти дим и белу пару. Неко ме је, с веселим узвиком, подигао и убацио у фургон, препун недељних екскурзиста. Тренутак доцније путовали смо већ кроз мрачну клисуру и тунеле, оставивши за собом широк, тихи предео натопљен месечевом светлошћу. Моји сапутници су громко певали, шалили се и смејали. А ја сам се борила са чудним, сетним осећањем да сам изгубила нешто, да је требало сакрити се, пустити да воз оде и остати сам. Зашто — то ми није било јасно. Али знала сам да никада виште нећу доживети летњу ноћ као малочас, на оној малој станици,

5 Књижевност