Naša književnost

Као роса | ; 457

стирис змаја, јагањце, лађу, дворац, двоглавог пса, рибу - девојку и места друга чуда. Ја сам му зато и данас захвална.) Узалуд сам покушавала да га засмејем, да из њега измамим једну реч.. Најзад сам и ја ућутала, мислећи о томе како и најљубазнији људи могу понекад да буду непријатни

Изненада, Дуча се придигао, привукао себи Јелку, нагнуо се

над њу и почео да је. љуби. Ја сам запрепашћено посматрала шта он ради. Изгледао ми је као да је напао Јелку, "јер се она оти= мала, муцајући између пољубата:

= Немој... Дучо.. дете...

Он се само тренутак одвојио од њених усана и Про

= Дете... до ђавола! Нека гледа! „

Осетила сам те његове речи као ударац у лице. Скочила сам на ноге и побегла, трчећи, спотичући се успут о Пе. џбуње, опраде. Мало сам се примирила тек када сам избила на друм и угледала у даљини црвени кров виле „Јаначек“.

Јошт сва уздрхтала и задихана, увукла сам се на претима % кућу, са жељом да непримећена ститнем до сеобе; да се тамо затворим и сакријем од свакот људског погледе. Било ме је тако“ стид!

У приземљу није било никога. Потрчала сам уз степенице, па ходником, дохватила. најзад кваку, отвориле врата и — застала пренеражена: у соби су биле и газдарица и госпа-Коса!

Ј/

Хтела сам да се окренем и да бежим. Али госпа-Косин потлед приковао ме за место на коме сам се нашла.

- — Аха, — рекла је доста нељубазно, — ту си! Уђи, уђи, шта си се уплашила А Јелка, где је Јелкаг2 Где си је оставила“

Госпа-Коса ми је пришла, гурнула ме у собу и затворила врата. Ја сам стала насред собе, толико збуњена и уплашена да сам заборавила и да плачем. Ипак, госпе-Коса видела је тратове суза на мом умрљаном лицу.

=— Што си плакала; — продрмала ме као да хоће из мене да истресе нешто. — Говори! 5

У соби је био неред. По Јелкином кревету разбацане њене ствађри, на столу неке хартије... ПЏомислила сам: „То су Јелкина писма. Не треба читати туђа писма.“ Али проговорити нисам мотла. У мојим очима госпа-Коса је тог тренутка била страшна, свемоћна, као онај „бота који све види и све зна“ о коме ми је мајка причала да ме заплашти.

Газдарица је седела за столом, брисала марамицом уста и хуктала као што чине жене нај парастосима. Ја сам осећала да је она учесник у свему штто се догађа и да ужива и у мојој невољи. Мрзела сам је и најрадије бих била пљунула на њу, као што су деца у мојој махали пљувала кед се наљуте на лажова и издајицу у итри.

Бз 5