Naša pošta

303

случају одређивати, на испоручним одјељцима, способније, интелитентније службенике, тим прије, што и наш и страни пословни свијет има непосредан контакт са њима. Без тачне и убрзане испоруке пошта се не може ни замислити. Једном ријечју, испоруку треба организовати на начин најбржим · најподеснији, на задовољство пословног свијета, а када је он вадољан, удовољено је и служби.

П Уже доставно подручје

Ову је службу, нарочито у већим мјестима, тешко, ако не и најтеже од свију радња организовати, и то не из једног него из више разлога. У првом реду, потребно је, да свака пошта, телеграф и телефон има довољан број стручних — за ову грану службе способних службеника, т.ј. писморавносача. Писмоноше и разносачи потребно је да су лица, која одговарају њиховим тешким и напорним пословима, на име: да су здрави, окретни, учтиви, спосбни за интерну и вањску службу, да знају читати и писати и, поред редовне дужности, да су им познати прописи о неиспорученим пошиљкама. Јер, изгледа да нијесу ријетки случајеви, да писмоноша, разносач, по покушаној достави, на писмо напише: „непронађен“ умјесто „непознат“, „непостоји“ (а постојала је банка, трговина) умјесто ,„непостоји више“ п т. д. и тиме отежавају посао одређеном чиновнику, а пошиљаоцима доноси неизвјесност.

За оспособљавање писмо-расносача потребно је отворити специјалне курсеве код свих пошта већега промета. За наставнике ових курсева, одређивати способне чиновнике дотичне поште. У курсевима предвиђати, за све кандидате, завршне испите. Сваки курс би трајао за поједине кандидате, отприлике, три—четири мјесеца. Кандидати у току похађања курса би могли вршити и помоћну службу у пошти гдје се курс налави. (Ово колико би потреба службе вахтијевала). Кров курс би имали проћи сви неспособни или недовољно способни писморавносачи, који би се, при отварању курса, затекли у служби.

Курсеве је потребно отварати и из разлога: што чинов-_ ници, којима су писморавносачи додијељени , немају, усљед великог посла, времена, да у свако доба за најосновнија питања дају савјете и одговоре, па макар имали и најбоље воље за то. Јер, узмемо ли једног чиновника, којему су додијељени као помажући у раду, један чиновнички приправник, (онај, на пракси) и један или више новопостављених писморавносача са врло мало година службе, па ве вапитајмо: да ли ће, и поред најбоље воље, овај чиновник, поред редовне му дужности, упућивати их како треба, у раду > Наравно тешко, врло тешко,и ако може, а оно веома касно. Отуда наши писморавносачи с великим напором чиновника којима су на раду додијељени, долазе: тешко до знања најосновнијих, правилником предвиђених.