Naša stara trgovina : prilozi kulturno-istorijski i etnografski

=715 ==

трагк на Троквини; гдЖкио сом славни и келики тркгоке каконо оџ Нокоме ћркдој но по пи Кук келиц Кук МЕСТЕХЋ, итд, итд, на којима је допуштено свакоме да продао Гркгоке н Коупајо свом н да коупоо и продак ксаки трокгк и жито,

Али је, још у средњем веку, отпочео преотимати мах панађур, који је одржаван код манастира, на саборима, изван градова и тргова. И панађур се, често, назива трг. До скора је било сабора „на ком се по 10.000 душа од више села и срезова збере“ („Гласник Друштва Српске Словесности“,. Х, 316).

Трговина обављана на сталним или повременим трговима (панађурима), била је извор доходака; зато су они ве само од самих владалаца цењени, већи од властеле и манастира. „право трга било је регал т. ј. искључиво право владаочево. Ово су право средњевековни владаоци сматрали као приватно право, које су могли продавати и поклањати, Властелин, који је учинио какву услугу краљу, или се иначе како у њега удворио, могао је израдити да му краљ даде хрисовуљу, да се негде на земљи која њему (властелину) припада, држи трг, што толико значи колико и доходци, што од тога дођу, припадну њему... Владалац је желећи увећати доходке каквој цркви или манастиру, а особито још. каквом ново подигнутом манастиру, дозволио му да се код њега подигне трг. Продавци су на тргу плаћали за оно место на коме су продавницу подигли (51ајас ши) и осим тога већином се наплаћивала и нека такса од продатога еспапа, такса која одговара у нечему ца"рини, но још боље акцизу“. („Гласник Српског Ученог Друштва“ ХХМ Чед. Мијатовић: „Финансије српског краљевства“. 179, 180).