Naša stvarnost

* aa ON

90 DANAŠNJICA

sasvim jasno i određeno pružilo mom duhu, fako da nemam nikakve moguć~= nosti da u lo posumnjam”.

Drugo pravilo da svaku od feškoća, koje budem ispilivao, raščlanim na onoliko delova na koliko se mogu rašlaniti i koliko bi bilo pofrebno da se one bolje reše”.

„Treće pravilo da poslepeno vodim svoju misao, počevši od sivari koja je najprostlije i najlakše shvaliti, pa da je uzdižem malo po malo, kao stepenicama, do saznanja. najsloženijih sivari; i pretpostavili čak i red između onih. stvari koje ne preihode prirodno jedne drugima”.

„A poslednje, čelvrto pravilo, izvršili svuda polpuna nabrajanja, i daš opšii pregled, da budem siguran da nisam ništa ispuslio”.

Renć DESCARTES,

SELJAK S DUNAVA

Po izgledu bližnje nikada ne sudi

U savetu ovom leži mudrost viša

Ranije mi greška onog malog Miša... '

Posluži da glupost kaštigujem ljudi,

A sad evo imam tri dokaza jaka:

Sokrata, Ezopa i jednog seljaka

S dunavskih obala, čiji portret dade,

Aurelije Marko, koga čitam sade.

One prve znate, a o drugom daću

Sliku mu što kraću.

Brada mu je bila kovrdžava, gusta,

Celo mu je telo pokrivala ruta,

Nos bejaše skrivljen, 2grčen kao gula,

I debele usne crtahu mu usta.

Beše neotesan ko planinski međa;

U šumi obrva oko mu se krije,

Iz pogleda kosog čudan plamen bije,

Nosaše kozlinu ko plašt preko leđa

I pojas od irske,

Takav bi poslanik što se sada javi

Gradova što Dunav zapljuskuje plavi;

Gde legije rimske, pobedne i drske,

Usadiše klice grabljivosti mrske.

a. I on će besedu da počne ovaku: „Rimljani, Senate, da čujete dužni, Ja bogove molim da me spasu ružnih Reči i misao predvode mi svaku, Da ne kažem ništa što će da se kudi, Bez pomoći njine, umu nam se nudi Sve Što na zlo vodi i nepravdu rađa. Ko obiđe Višnje, volji im se plazi. Nas zato sad rimska grabljivost pogađa,