Naši na Korzici : putopisne crte : sa 85 slika u tekstu i kartom Korzike. Knj. 1

52 | Мих. М. Ђокић

мена, да извадим карту и да стиснем пријатељску руку мога драгог корзиканца и утрчим у вагон друге класе. Локомотива кратко писну, шикну — и воз се крете...

ж

И ако само за кратко време, ипак сам са тугом оставио лепу Бастију. Кад је воз прошао први кратки тунел, избио ка предграђу Бастије, Лупину, логоришту наших избеглих Срба из Срема, Баната, Лике, Боке Которске и Далмације и брзином од 30 —35 километра на сат, јурио преко равнице „кјуринског рибњака,“ слатких вода, да утоне у планинске клисуре, ја сам био на отвореном прозору мога купеа...

Са доста туге што напуштам Бастију, али некако ипак радостан што путујем у Ајачију, ја се разнежих и заволех овај пут. — Погледах око себе, да би упознао моје сапутнике. У дну купеа, одмах до врата, седео је један средовечни човек у војничком оделу, отменог изгледа, преплануо од сунца; озбиљан. Знаци његове униформе показују да је из колонијалних трупа. Иде сигурно на одсуство. То се да одмах видети, јер и ако уздржљиво, али, ипак, приметно, често извирује на прозор и гледа пределе који пролећу испред његових очију. Жури, једва чека да стигне своме дому, да што пре загрли родитеље, жену и децу своју, од којих је био давно одвојен и бачен у вртлог рата... Преко пута њега, једна млада госпођа, црне масти, тип корзиканке из центра Корзике, умирује свога малог синчића Жоржа и нежно му прети прстом, јер он играјући се са једним завежљајем, баца га у виси хвата у ручице, те врло често завежљај омакне и пада у крило једног старог господина, који се благо смеши, додаје завежљај и смежураном руком милује румене обрашчиће нашег малог Жоржа.

На муци сам: корзикански нисам још толико савладао, да могу са њима отпочети разговор, а они између себе само тим језиком говоре. Седам на своје место поред прозора, посматрам дивне пределе кроз које вијуга воз, прелазим у мислима Историју ове лепе земље; сагледам где где рушевине некада тврдих