Naši na Korzici : putopisne crte : sa 85 slika u tekstu i kartom Korzike. Knj. 1

64 = __ Мих. М. Ђокић

-— Море је све прогутало !

.. „Оне куле, које су овде по приморју подигнуте ради заштите од гусара, очувале су се, те и данас постоје. Ове утврђене стражаре, саграђене по угледу на ђеновљанску архитектуру, округле су, изузимајући две три, као на пример оне у пристаништу, које су четвртасте. Поједине су сада преправљене у куле светиље, — те опет служе хуманом циљу...

— Ајачијо је учинило брзе напретке од краја ХУМ! до ХМП века. Религиозне зграде и школе, из тога су времена.

Кад је у години 1656 куга пустошила ово место, онда општински Савет учини завет пред нотаром Скафом и прогласи „Девицу Милосрђа“ за заштитницу вароши. Зато се сваке године од тада, један дану половини марта слави у Ајачију са великом свечаношћу.

Французи заузеше Ајачијо 1730, помоћу експедиције ђенерала Манбоа. Под ђенералом Паолијем, адвокат Масери и његов син, покушаше да се дочепају цитаделе Ајачија и за то овај колико одважан, толико и дрзак покушај платише главом. Овога храброг родољуба, корзиканца Масерија и његовог младог сина не треба осуђивати, но при помену њихових имена треба капу скинути, јер су они у истини дивови били! Они су Корзиканци, то треба прво знати, елита његова, која се није могла одмах, у маху помирити, да на своме тлу гледа туђине. Они су тежили, као и многи други синови Корзике, и пре њих, да њихово острво. добије своју самоуправу, али у залуд; крв су нештедно проливали и исписали славне странице у Историји Корзике, — али нису могли успети. У овој

племенитој и часној борби, они су запливали у своју крв, па их с тога треба и поштовати. Да су победили, били би велики и славни, али, ипак, и овако у народу своме нису заборављени...

После пораза корзиканаца код Понтенуове, Корзика је постала засебна државна област под управом Француске. У овом времену у највећој вароши на острву, Бастији, био је командант гроф Марбеф, а у Ајачију, главни војнички штаб.

С;