Nevesinjska puška

13

Стеван (Оједа до Петра, вади дувањару, чакмак, кремен и труд, нунл луду, креше н припаљује чибук и одбијајући димове) Ружо драга необидно ти je. Да без ода у дом’ сама будет, Зулумћард задржавају га ; С тога Ружо, хајде моме дому, Ja ћу хеби мјесто ода бити. Ружа Хвала стрико на доброти твојој ! Не могу те зато послу шахи, Невесињка није кукавнца И, ако смо у тешкоме родству И у родству знадем за слободуJa не моту дома оставихд. Доме стоји камен на камену. Петар И ja мислдм : Боље je нека je Да драг чува својих роджхеља ; А ако јој до невоље дође Ми ћемо je лако избавити. Јован (Који je невесело стајао према њима, за себе) Осим Бога ж ja Ружу чувам, Ото живота, ja бих за њу дао. (Гласно) Ковьанике нек-е сам видно Преко поља, гдје овамо греде, Не бих рек’о да he добро битж ; Ко зна ко су ж доме су дошли, Коме иду, а кога ли траже ? Петар (Омјера с чибуком) Нека -сваки својим путем иде, Већи страх ми под кожу не може. Само једном мријети се мора-