Nevesinjska puška

Пашић Кад загрми, свак ce себя боји, А Власима, ми смо гром и муње. Ти ce плашшп једне шаке људи, Да нас они могу уништити; Behoj сили Актала помазке! (Ташпе га по плећима) Љубоаић Како када... И, то није вазда. Мали поток голем бријег сурва И ако то полагано иде... Ти се чудиш, али немаш чему, Ja не желим да ми изгубимо Бог сами зна! Пашић Па што тако збориш? Ти ми вазда вагонетке дајеш, Ил’ ме плашиш, ил’ се са мном шалит? Ja не могу на крај изаћ' с тобом! Љубозић Пред другијем не бих ово рек’о, Тебе дрзким за свог пријатеља И рекох ти као пријатељу. Зборити je лако мој Пашићу! Кад се бије, то ,већ тако није. Пашић И у боју јачег je побједа. Та побједа мора наша битв(Устаје поздрављајући ce) Нашега je доста равшвора, Ja те морам безке оставити. Бј довале! (Излази) Л *■