Nova Evropa

Испрва, кад сам га питао о бури, тешио ме је да их овде и нема: а сад, кад сам му признао да сам ради тога дошао, обећава ми буру која ће трести стене и засипати кров хотела. Каже да у стењу има пећина и рупа, и да ће, у њима, пуцати вода, као топови. После ручка, он пере посуђе, а ја седим за једним клавиром, који само лети зна да свира, и певамо.

Никога, нема, осим нас, у овој кући, где је увек мрак, и где се и дању хода са свећом. Ретко тек залута по који заљубљени пар из Бреста, погледа нам весело у очи, али одлази брзо. Хладно је, и, кад ми показује, кроз прозор, острва, поскакујемо. Он пружа руку према једном острву, и декламује: »Ош уон Belle-Ile, voit son ile; qui voit Croix, voit sa joie; qui voit Ouessant, voit son sang.« Но ја знам да се мрнари не даве више, одвише често, у мору. Питам та, да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море. Место мртваца, сад мећу дрвену лутку и две три свеће. Чекам да се смркне, па да одем у њину малу, ледену црквицу; ноћас ће бити службе.

Последњи је дан у овој години.

Предвече је стигла мала, црна лађа, која обилази острва. Рекоше ми да ће заноћити код нас, јер ће, ноћас, бити чуда.

Мене је једном, давно, претукла бура пред Првићем, и торчина, соли, која ме је давила, јавља ми се у устима чим се сетим мора. (ишао сам у залив, најмио рибара и изјадрио на море. Играли смо по води, са небом и стењем, и љуљали се са острвима. Осетих како је стење лако, и видех како се обала. преврће,

Над сваким валом, који би нас засуо, лебдели су и лепршали црни корморани.

У даљини, океан је био сив, миран, и неизмерно пуст; само су пене, које су падале на нас, биле ужасне, страшно беле и густе, као креч. Често, кад смо падали дубоко у воде, застајао ми је дах, од неке магле, коју нисам, досад, нигде видео; жуте и тешке као сумпор. Лежећи, покривен мокрим јадрима, под крмом, на дну, тражио сам, унезвереним погледом, обалу, али не у мору, нето на небу.

Све се љуљало над нама, острва, брда, небеса.

Нема ничег што је драго, што ми остаје, све се губи. Моје усне, што су дрхтале, и моје мокре, помодреле руке, зарониле су у зрак и воде, и заборавиле све. Ужасне ове жуте воде, п модро стење, носе ме мирна, испружена, без страсти и страха, некуд. Љуљамо се, између стења, са острвима, у море, што се спушта све ниже. на ртове, који се дижу све више. Једна модра широка пруга, испод обале, све је дубља. Небо нас оловно покрива, као грдно, нечујно звоно, што, ипак, као да ужасно звони.

Вратио сам се, кад се смркло. Јурили смо у залив, и гледали како, дугим конопима, извлаче лађе, кроз воде, плитке као баре, дубоко на копно.

Будим се, пи прво што видим то је витак, на чипкама извезен, мач на завесама хотелског прозора.

430