Nova Evropa

Ујутру сам видео, пред својим прозором, отворене, ренесанске куле, и звона.

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, наишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим слатку уметност, више волим шуме. Ипак ме зачудила она грчкост у петнајстом столећу, чак код Фламанаца; али су главе Христове биле бледе, и лепе, да ме сетише отриколскот Зевса. Старе жене су клечале и молиле пред зидом, поплочаним белим плочама, као што су сад стубови у свим француским црквама, на којима пише: »умро за Француску«.

Над зидом су се шарениле заставе, и приметих и нашу, ону

_ стару, дрвено-плаво-белу. Мало ме је зачудила овде, јер је давна.

видео нисам. (ео сам у клупу и гледао свештеника, који је, вртећи се пред олтаром, ширећи и крстећи руке, био мало смешан. Ох, све, полако, постаје смешно. Није ме дирнула та тробојка. То је социјалистима забрањено, и искључиво задржано за оне који су изгубили рукописе у Албанији.

Пре седам година, једно летње вече, понео сам, из братовљева. стана, који се бојао детектива, соколске медаље, писма којом ми је повориште из Београда одбило драму »Шроклети Кнез«, и једну тробојну мараму, у белом пољу са сликом Скопља, какве су онда биле јако у моди. Све је то данас смешно.

Сећам се како су ми по челу избијали грашци хладног зноја, кад су ме, после неколико дана, у Сегедину, на станици, ухапсили, са једном старом, београдском госпођом, и лепом женом и још лепшим ћерчицама мајора Штурма-Јуришића. Имао сам, дакле, ову тробојку у џепу. Кад сам, у полицији, за час, могао да, изађем, бацио сам је у известан амбиз, заједно са револвером и свим стварима из џепа. Ох, био сам и ја родољубив песник.

Сад сам уморан, Пут ме је уморио, и ова јела, из којих дури уље. А ова звона, која зазвоне, чим падне вече, лупају ме у груди.

И тако рано, тако брзо, овде, пада мрак.

Висока кола, на два точка, дошла су по мене. Пошао сам у St. Paul де Геоп да видим цркве. У 56. Јеап ди Пошф-у гледао сам једну из четрнајстог века, и прст Светог Јована у злату, па сам се зажелео готике.

Те цркве, тамне, зелене, са звоницима шиљатим, као врх отромних копаља, расипају по свим пољима неку маглу, која је тешка, прекодан жута, а предвече тамна и зелена. Мрак пада са тих пркава, па тек после са стења и дрвећа.

Сав је крај засађен купусом. По блату, дрвене, грдне обуће људи остављају траг, који је као мала лађа од блата. А над зеленим пољима, бео повез жена, које се враћају у села, лебди по мраку, као далека, мала јадра. Лица су сва у комадима. Носеви, вилице, чела су четвороутласта, и црна. А очи мокре на дану, и увек мутне. Кад звона, зазвоне, све те грдне, тешке сенке крсте се, крсте.

435

1 |