Nova Evropa

Књижевни портрети. Avgust Strindberg.

(Kad je knjižara Kugli, u Zagrebu, pre izvesnog vremena izdala neke prevode na naš jezik iz Strindberga, i poslala nam ih na prikaz, zamolih smo Gospodju Sekulić da ih pročita i oceni, Gospodja je, mesto prikaza na prevode {koji nisu najbolji) učinila više za čitaoce »Nove Evrope«, napisavši ovaj kratak portret samoga pisca.)

Отриндберга нико не воли. Аутор, који је написао целу биолиотеку књига, романа, новела, историјских и модерних, научних расправа, најзад још пет опсежних свезака повести и исповести свога властитог живота; аутор, који ништа на свету није заборавио упоменути, који је свачју муку или описао или пропатио — тај аутор није успео задобити ни општу љубав свију, ни нарочиту љубав појединаца. Стриндберг није писац ни младих ни старих, ни срећних ни несрећних, ни мушких ни женских. Познајемо га, чи_ тамо га, друговали смо с њим многи час живота, али, сонете му не пишемо, и мило нам је што му је лепа кућа збиља, тако далеко.

Заштог Да ли је Отриндберг, на крају крајева, можебити ипак мали и обичан писац или човек“ Не, не, вичу сви, ни мали ни. обичан, ни као писац ни као човек“ Зашто даклег... Ах, ређао је љубави и жене, као што су некада стари калуђери бележили куге, глади, и војне. Ох, хтео је и имати жену и у исти мах целим бићем ! животом стојати далеко од жене, а не може се бити тачка и на периферији и у центру. Ех, ко уме као лав рикати, тај не сме као мантуп псовати. Ух, ужасан један сензуалист, чији је таленат отишао на епикурејска јаукања и замерања...

Тешко је, одиста, и разумети и приказати тога сурова естету, тога, човека који је од јутра до мрака у афекту живео, па тако и писао. Процес његове душе, по интензитету и по досљедности, достиже сличне процесе у душама, највећих људи. Али по квалитету уметничком заостаје за њима. Паскал је до краја живота становао у две разне ћелије, у ћелији страховитог свог разума, и у ћелији репштијовног свог срца. Ренан се преселио, али је постао индултентан. „Дутер се кроз молитве своје свађао с Богом због неправде и неурачунљивости његове, али је после тога склапао компромисни мир. Стриндберг друкчије. Он је, пре свега, одвише механизовао своје проблеме и катастрофе. Сваки демон заседне пред свој точак или пред своје дугме, црна работа креће у одређено време и сложно, и мотор неваљалства ради и бруји са толико и толико тачно израчунатих коњских снага. А затим, СОтриндберт, који је о свима стварима на свету имао идеја — али идеја, које са живим животом може бити никада нису биле у правој пропорцији —, тај Стриндберг никако није долазио до неког одређена, јасна, и примамљива, идеала. Док Заратустрини идеали, да остану или да прођу, свеједно, играју на грацијозним ногама, и маме и вуку; Отриндбертови су идеали неразвијене аморфности, неочишћене од вечитих лажи, неизлечивих

550