Nova Evropa

научних средишта, у којима се озбиљно ради, не може бити никаџ доста, Тако имају и Пољаци већ сада, уз краковску академију која прекрасно ради, „Тоуагтузћуо паџкоме" у Варшави, Лавову, Познању, и Торуњу.

Према свему томе, чини ми се да нема никаква изгледа да би се употреба словеначког језика могла у догледно време смањити, а још мање да би га сасвим нестало, То би се могло само тако догодити, кад би се српско-хрватски језик увео искључиво у све школе, уреде, и у цркву. Али ко би нато помишљао, и ко би то могао да спроведе! Мислим да за то немају воље, ни силе, чак ни они који још живе у романтичним појмовима великосрпства или хрватскога „стеклиштва" (којима су Словенци „планински Хрвати“), који би хтели копирати лажни немачки либерализам и мађарски империјализам. Признајем, међутим, да бих ја као слависта волео да има што мање словенских језика, и да бих за своју особу био срећан кад бисмо могли, барем у Југославији, имати само један књижевни језик. С драге бих воље радио за овакво јединство, као што сам се увек борио за књижевно јединство Срба и Хрвата; али као научењак морам из чињеница прошлости и садашњости

словеначкога језика. правити истините закључке, те се ни у том

погледу не могу огрешити о појмове праве демократије.

Треба се осврнути још и на питање, да ли је словеначки „сепаратизам“ баш тако велика несрећа, како се то мисли и говори. Мени се чини да би много већа несрећа била, да Словенци, у случају да је „победио“ Враз, нису дали југословенском јединству

решерна, Левстика, Јурчича, Стритара, Грегорчича, Керсника, Тавчара, Ашкерца, Жупанчича, Ивана Цанкара, и других писаца, који ће и у будућности развијати духовне силе свог даровитог пука, Разуме се притом да се, у будуће, Хрвати и Срби имају угознавати са словеначком књижевношћу, а Словенци још и више са српскохрватском,

Словеначка се песма, народна и уметничка, пева већ свуда по нашој држави, — зашто дакле не би постале приступачним и штампана, песма. и приповетка 7 Ко има добре воље, може открити са мало труда много лепоте у непознатом а ипак тако блиском свету, После смрти Ивана Цанкара, који је био и многим Словенцима тешко разумљив, написао је Нико Бартуловић у „Књижевном Југу" најбољи некролог са анализом и карактеристиком песникова рада, И код Госпође Исидоре Секулић опазио сам како је научила словеначки, колико треба, само тим што је прочитала и прерадила делове И. Пријатеља књиге о руском реализму за „Нову

Европу“, И други су хрватски и српски писци давна. већ опазили

да и словеначки језик има своје лепоте (н, пр, нагласак на последњем слогу, тако да се могу правити савршени јамбички и анапестички стихови, те јаки мушки срокови и асонанце; ко се хоће O TOM осведочити, нека прочита само Прешернове песме „Кам“ и „Певци"). А колико сам пута чуо од руских филолога, како им се свиђа словеначки језик ради истих и других особина!,,.

137