Nova Evropa

— Драги барон-Гиксеру, — ослови он аташеја, када, је овај још ненспаван ступио у његову писарницу; — молим Вас распитајте се, да ли се Дијаз — Ви знате Дијаза, — 7

Гиксер није имао ни појма, ко је то Дијаз; али му је нелагодно било да, то, после тако одређена, питања, свога. шефа, призна, па зато брзо одговори: — Како не бих знао! :

— Е дакле, онда ћете јамачно и то знати, да је он краљичин љубимац, и да је несрећа. која га је пре кратког времена снашла краљицу јако тронула... Ја бих волео да. дознам, да ли се Дијаз опоравио, и да ли су га већ отправили из Толеда натраг за Мадрид... За четири пет дана послаћу опет по Вае.

Један топао стисак руку, и Гиксер је опет био напољу. Ту му прва мисао беше: »Ко то може бити, Дијазј«... Али то шпанско питање гласило би на нашем јевику отприлике исто што и: ко је Петровић, или: ко је Јовановић '! — и зато је одговор нањ исто тако тежак био. Гиксер дакле стаде да ради нешто што целог свог века, није радио, — он стаде да премишља. Да, штавише, он стаде да чита и да распитује. Али што је он више премишљао, читао, и распитивао, то се више заплитао и бунио, јер се све више Дијаза помаљало на његову донде Дијазима потпуно непомућену видокругу. Ње-_ гова. збуњеност постала, је најзад тако акутна да је, на балу Немачке Амбасаде, даме које је једва познавао ословљавао са »драга моја«, док је и према својим најпитомнјим флертовима поступао с учтивошћу која их је морала. вређати. Притом се непрестано распитивао за једног дворског кавалира, родом из 'Толеда, по имену Дијаз, који да је љубимац шпанске краљице.

Дотле је отмен свет шпанске престонице у Гиксеру обожавао највештијег јер најдискретнијег удварача; али откад он стаде правити оваке алузије на, краљичину леву руку, стаде се тај свет рогушити. Пакосна, грофица, Валден, из Холандског Посланества, причала, је да, је барон Гиксер оболео, и да, га, је спопао morbus politicus; a гроф Партемале, од Талијанске Мисије. правио је још много горе шале на његов рачун. Чак се и Гиксеров слуга. Жан бацио био у бригу, па је у својој невољи потајно обавестно кућног лекара. Овај дође други дан, прегледа падијента, и констатује несумњиве знаке почетка живчане болести, која је позната под латинским нменом melancholia simplex.

Срећом освану и јутро оног дана којега, је посланик имао питати за умољену информацију. Дан дође, дан прође, али посланик остаде нем и тајанствен, као све велике дипломате. Гиксеру лакну на души. У његовој већ мало помраченој глави засја први зрачак наде. Његов се некада, значајни апетит стаде опорављати, и он опет отпоче шепи у клубу по други пут да поручује. Међутим, снгурности ради, ипак преброја дугмад на свом капуту: »ваборавиће« — »неће заборавити«, »ваборавиће« — »неће заборавити«; али гле несреће, посљедње је дугме предсказивало, да посланик неће заборавити, Но што је још горе, дугме је имало право, јер је сутрадан рано изјутра у 10 сати слуга, посланства закуцао на, Гиксерова врата, с речима. »Његова Екцеленција моли барона, Гиксера да одмах дође, али одмах«.

Никад његово храбро коњичко срце није у тако безумном темпу куцало као то јутро кад се облачио да иде свом шефу. Он је истина имао једну

202