Nova Evropa

Па чим се треперење крилоца стријеловитије пењало вртоглавном ваздушном стазом,

ШЛевино је зрлоце то журније, то слађе

Сребрним звончићима чезнућа дозивало земљу

„Да се прене па да клекне, јер сто долази вељи час

Кад ће Свемоћ да се објави у сунчаном пламену Свеживота

— А Сунца још нема!

Не! — нити Мајка на Косову не зажели очајније

— Да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова Нео ли шевино срдашце зацвили задњом птичјом молитвом — Задњом пјесмом већ самртним цвијећем окруњене главе Кад угледа сред неба златно острво облачића успламћела

цјеловом (Оног те се с недовидних дубина на Олтар Свемира пење:

— Оче! још мало, само мало снаге ми дај, да у радости новоза сунца утледам прољеће рода.

Јест! одвише чезнух, одвише пјевах, одвише љубљах

Па срце зато, ко никада прије, од недостижне висине твог неба хоће да пукне

А. очи се тасе од жеље, од страха, од јада за младим животом. Оче! смилуј се малој шеви у хар крилатог блазослова пјесме

Којим посух, ко росом, у име Твоје, свакидашњи труд орача,

Ах! још један пут да угледам Сунце — (Оче! — још само један nym — — — — — — — -— — — — — — — =

И сребрно крилато

звонце не допјева молитву

Јер вијорни замах првог зориног даха

Узвитла пјевајући перушину до озњеног облака

Откле Шева врисну гласом свих птичјих дозива дана

Када зраке гранулог Сунца једним бљеском изторише јој кликтави атом живота...

И тада Шева би искра

Којом Сунце упали роду кандило ускрсне славе.

У Дубровнику, октобра 1923, Пн 7 | ИВО ВОЈНОВИЋ.

67