Nova Evropa

Пре свега, само факултативна форма брака — кад држава подједнако признаје правно значење и грађанском и религијском браку, остављајући избор првог или другог на вољу појединцима — потпуно одговара захтевима Видовданског Устава, и поименце његовим члановима 12, 16, 28. Са једне стране, признавајући пуноважност религијског брака, факултативна форма брака потпуно одговара начелу доброг односа државе према признатим религијама (о чему говори 12. члан Устава), Са друге стране, у сагласности са проглашеним начелом; „Ујемчава се слобода вере и савести“, и „Нико није дужан да суделује у верозаконским актима“, држава не намеће појединцима религијске форме брака ако ова не одговара њиховим убеђењима. Исто тако стоји у пуној хармонији факултативна форма брака и са одредбом у погледу верске наставе 16. члана Устава: „Верска настава даје се по жељи родитеља, односно старалаца, подвојено по вероисповестима, а у сагласности са њиховим верским начелима", Напоследку, факултативна форма брака хармонира и с одредбом 28. члана Устава, о заштити брака државом: држави остаје пуна слобода у одреЂивању материјалног брачног права за грађанску форму брака, и свако лице које држи да су му брачна права сужена у његовој религијској заједници може да се користи брачним правом државе,

Приговори који се могу навести противу факултативне форме брака не могу се одржати, иако би их било и од стране заштитника државних, и још више од стране заштитника црквених интереса, Што се тиче првих, доста је обратити пажњу нато, да факултативна форма брака већ давно постоји у најкултурнијим државама, — у Сједињеним Државама Северне Америке, и у Великој Британији, а у 1922 години она је заведена, након дугог и озбиљног претресања, и у оној новој словенској држави која се налази у сличним приликама као и Југославија, у Чешкословачкој. Заштитници црквених интереса могу, пре свега, да се позивају на сам Устав: иако са тачке гледишта начела верске слободе оправданост факултативне форме брака не побуђује никакве сумње, са тачке гледишта повољног односа према религији, у широком схватању овог начела, ова форма може дати повода за спорове. Дозвола грађанског брака члановима признатих вероисповести изгледа као неко санкцијонисање од стране државе недоследности ових лица према својим религијским заједницама, будући да они најважнији акт свог личног живота, акт религијски по својој суштини, без сваке спољашне принуде врше на начин који стоји у противуречности са званичним учењем и наредбама цркве, Али овај приговор против факултативног брака нема велике важности и убедљивости, јер брига о доследном држању припадника вера према својим

509