Nova Evropa, Jan 11, 1925, page 29

познатим методама, што би код сваког другог, мањег, уметника потсећало на шаблону, држи се Бетовен на почетку још посвема свога дотадашњег начина стварања, управо начина свога доба, Хендла и Баха, иако је обрада кора њему својствена, опорија и мање природна него у делима ових мајстора. Бетовен је инструменталиста од порекла, а кор је уводио тек при концу свога уметничког деловања, када су му се дотада употребљавана средства чинила недовољнима, Из тога разлога, ови први делови Мисе, с оркестралне стране, на нас потомке размажене блештавим модерним оркестрима познијег времена, чине утисак да не дају довољно рељефа с обзиром на звучну масу кора који оркестру стоји насупрот. Тек у „Стедо" наилазимо на овај еквилибар свих снага (кор, солисти, и оркестар), те осећамо да се Бетовен посве снашао у својој великој материји, коју отада па даље савлађује најингенуознијом надчовечном савршеношћу. „Запсћиз“ са „ВепессЕи5", и „Абпиз Пеј“, у својој дирљивој једноставности — скоро без икакових прорачунатих ефеката и театралности — обузимљу нас све више и више, такорећи од тона до тона.

За последњих сто година, од постанка ове музике, проживели смо, у развоју музике, толико перипетија —- да споменемо само имена: Мајербер, Вагнер, Штраус, Пучини, необазирући се притом на најмодерније, — да смо преко много тога прешли што се је Бетовеновим савременицима чинило чудноватим или бизарним, док и ми тражимо сада често сасвим други колорит, Ипак, где нема вечне идеје, дело је краткога века! — Мајербер нам је дао велику оперу, Рихард Вагнер своју „Мизк-дгата“ испуњену филозофијом, мистицизмом, традицијом, вером, и херојизмом једног читавог народа, а Пучини је сликар и анализатор душе пука и великих појединаца, То је све месо од нашег меса и крв од наше крви, Услед генијалне ове музике, све су нам ове уметничке личности блиске и сродне, Али где су почетак и величина Бетовенове глазбе, која нас ево импресијонира кроз деценије, преживљује читаво столеће, а узбуђује још увек до крајности и до очаја! Кад је реч о Миси, како то да репродукција овога дела код нас може у кратко време од неколико недеља да наврати једно приредбама свих могућих врста размажено опћинство четири пута да без прекида иде слушати тако озбиљну ствар; о величини Бога, о човекољубљу, о алтрујизму до пароксизма, о грешењу и праштању и кајању, — с несхватљивим апстракцијама 2!.. „Абпи5 Dei! Ош фоШз рессаја тип, пизетеге!“" — „Ти који узимаш на се грехе света, смилуј нам се! Смилуј се!" Ови ставци који су утицали већ пре деценија на наше претке, дедове и

аке, очеве и мајке, исто тако утичу још и данас на нас, и утицаће на налпу унучад кроз далњих сто а ваљда и хиљаду

61