Nova Evropa

и мекушна Привремена Влада, а наместо ње чврстим корацима, готово без борбе, ношени заносом маса, пењу се на вековни престо руских царева дотле слабо познати људи — новајлије, проповедајући нечувену нову науку, носиоци изванредне снаге рушења, коју сви виде, а можда и снаге подизања, али која се још налази у потенцији, па ће се тек манифестовати у згодан час .,, Онда, новембра 1918: свршава се Светски Рат; са падом Централних Сила пада и њихов украјински савезник, те након трагикомичног интермеца управе Петљуре допада и Украјина у руке бољшевика... О новембарским данима 1919 хоћу данас да испричам понешто подробније, — понешто из епопеје одбране Кијева, у којој сам, случајно, и сам имао активног учешћа, Да освежим мало успомене пред словенском браћом, међу којима сад дочекујем зиму, скупа са многим тисућама мојих ближих и даљих другова и земљака у изгнанству,

Говорио сам већ, на другом месту, о томе како су бољшевици примљени у Кијеву фебруара 1919 (види „Нову Европу“ од 11, августа 1925), и како су се они тамо понели, Држање њихово на Украјини, и поименце у Кијеву, навукло им је општу мржњу већине становништва. Ево како је, например, говорио један од бољшевичких комесара на високим школама Кијева, бивши свеучилишни асистент и монархист инж, Кузмин, када је — на збору високошколских наставника упућивао нама своју реч: „Шта је то, Дјењикинци, очекујете ли Вашег Дјењикина 2 Чекајте, чекајте само, гадови једни, нећете га дочекати!,..“ А други комесар, студент Мицкун (о којему је, у истом оном броју „Нове Европе", писао пластично један од кијевских декана оног доба, [. Др. Бубнов), објашњавао ми је приватно „дубљи смисао“ ових речи: „Ваше десничаре, наиме, ми ћемо стрељати, а вас, левичаре, ми ћемо повести са собом у Москву |“ Међутим смо сви ми, и десничари и левичари, морали да наставимо с радом, будући да су све установе биле милитаризоване, па су и високе школе радиле пуном паром преко целих ферија. Само у вече, могли сте да видите господу наставнике кијевских високих школа где иду право кући 2 — не, боже сачувај, већ у супротном правцу од својих кућа, да не би затекли „Чеку“, ако су они били на реду да буду стрељани, или нарочит „одбор за евакуацију", ако су и они случајно спадали у ред оних „које ћемо повести са собом у Москву .,.“ Али смо били најивни, јер су се претреси и рације вршили свуда, и когод би био затечен у туђем стану, након редарственог часа (7 у вече), излагао се големом ризику, Многе „колеге“, и пуно других лица, пало је тада у руке било „Чеке" било „Одбора за евакуацију“; док су други опет стрељани (од високошколских наставника онда само један или двојица). Не знам још ни сад тачно, зашто су наш сталеж, наставнике, више-мање штедели, Бар у прво време.

428