Nova Evropa

свих, иза којег је следовао исход целокупног индијског становништва, десио се у Кохату... И крај највећих напора власти, чињеница је, да у Индији верски немири значе непосредну опасност од које нема спаса ни у најбуднијем и најдалековиднијем тренутном држању Владе. Јер никакве мере, ни законодавне и административне, не могу имати непосредна утицаја на стародревне и дубоко укорењене узроке ових немира, Њих може уклонити само дуготрајна и с напорима скоп-

чана еволуција духа трпељивости и просвећености... Огорченост у секташким односима не почива нипошто тек на локалним неспоразумима и зађевицама, — она врши знатан

утицај на цео општи политички живот. У Пунђабу, например, где су Муслимани у већини, тако да они владају у Законо· давном Одбору и управљају изграђивањем локалне самоуправе, Индијци, када су сазнали да ће — у смислу Рефорама — пасти под стелну владавину муслиманске већине —- напросто су почели да се одупиру свакој политичкој активности. Другде опет, где су Индијци у већини, мухамеданске скупине с неповерењем прате развој и напредак политичких права, и показују много живљу жељу да осигурају своје посебне секташке интересе него да учествују у општој пропаганди на коју их стално позивају њихови политички вође.“ — То је ето пуна и проста истина коју не може порећи нико ко испитује струје и прилике у Индији, ко чита индијске новине са жељом да сазна шта се тамо у истини догађа, ко тражи факта а не градива за потпиривање предрасуда и погрешних теорија. Кад ствари тако стоје, онда није чудо да је, како кажу, Сер Т. Б. Сапру, један од водећих индијских политичара који је надасве инспирисан жељом за политичким напретком своје домовине, рекао у Калкути, 14. новембра 1924, да већ од многих година овамо није било толико разлога да се гледа песимистички на ток ствари као данас, и то не ради моментаних неспоразума, већ ради дубокосежних озбиљних узрока. Индија је одувек била неутешно подвојена унутарњим раздором, ити унутарњи сукоби били су, и биће у будуће, искоришћени противу жеље и захтева за напредовањем у правцу уставнога живота, „Ми морамо наћи решење за наше властите проблеме пре него икака Народна Скупштина може ишта за нас учинити... У противном, што мање говоримо о уставним концесијама утолико боље.“

Из свега овог што смо рекли, и из многог другог, што се јасно види из извештаја Г. Виљемса, лако је извући природни закључак, да права сметња успостави једног парламентарног система у Индији, који би радио пуном паром, лежи у чињеници, што овакав систем не одговара данашњим приликама у Индији. Једини демократизам који може бити од

користи једној земљи јесте демократизам као друштвена снага,

54