Nova Evropa

тив, мени се чини, да Микеланџело није морао престати с израђивањем Гробнице Папе Јулија па поћи да слика Сикстову Капелу, он нам се не би био објавио у свој својој величини, Остао би нам — кад би био у камено дјело утрошио дуг низ година, колико је оно изискивало —- као велик и савр-

шен скулптор; али не и као примјер да је стваралачки дух.

несамо изнад заната него и изнад и изван врсте изражавања. Исто тако је и с његовим „недовршеним“ скулптурама: баш зато, и можда благодарећи томе, он се приказује као најкомплетнији умјетник што га је икада било, Оставља нам све фазе и умјетничког стварања и умјетничке процедуре (али би опасно било кад би га и други хтјели у томе, без потребе, имитирати). У „недовршеним" стварима оставио нам је сву величину своје стваралачке снаге, која је много већа од све његове маколико савршене мајсторије. Оне његове недовршене гиганте („робове"), још упола у материји, видимо онаке јакемн велике као што их је он видио оним другим очима, још прије него што их је почео издвајати из материје, Дух је најачи и најсабранији у својој акцији: Микеланџело нам је тај моменат оставио насвагда окамењен у својим недовршеним радовима.

Велика је била несразмјерност између снаге његова духа. и његове физичке снаге, да би могле руке стићи да израде онолико и онако како је дух хтио. У фрескама Сикстинске Капеле дато му је много шире поље него што би га могао наћи у композицији Гробнице Папе Јулија. На Гробницу је могао посадити Мојсија, — али Јехову никада. Коликогод била велика његова љубав и жарка служба матери Цркви, и крепка крила његове душе на којима је хтио да подигне у више рејоне свога пријатеља и црквеног фараона, не би могао —- нити би било прилика — да око њега створи оно што су створили Језехиљ и Закарије око свога Јехове. Насљедника Петрова могао је учинити патријархом, али не Саваотом, Другим ријечима, не би био у стању да створи други Стари Завјет, и да буде његов тумач, у пластичним приказима. Стварање свијета било је већа задаћа, и више је одговарало творцу Микелавџелова замаха од и по сто пута веће фигуре него што је био Папа Јулије П. А онда, мада је Микеланџело и у фрескама остао скулптор, не би био могао у скулптури, у камену, толико рећи као у фрески. Бар неке проблеме не. Његов Бог-отац, гдје у фурији своје снаге и силе дијели свијетлост од тмине, најбољи је символ Старог Завјета и цијелога живота у коме се бори дух и материја, Ово дјело, нако није његово најбоље као савршенство израза, може да послужи као тумач цијелог Микеланџелова дјела, и да буде као водич кроз царство његова свијета, — његов стални портрет кроз сва три перијода његова живота, Он је у тој улози, кад нам диже мрачну материју са својих фигура у мрамору; у тој је

252