Nova Evropa

дочење, да је човјечанство вјечно као цјелина, коликогод је пролазно као индивидуа. - Па

Јасније нам је, међутим, развијање идеје пошто се инкарнира. Њена матица, у којој се инкарнира прије него што за наш ум и наша чула почне да живи, састоји се из наших најранијих личних успомена свих чула, а поглавито оних трију главних: вида, слуха, и опипа, кроз која хармонизирамо са природом, На чуло вида утиче поднебље, предео (пејзаж), промјене боја, сој људи и стоке, стабала и биљака, На слух утјечу вјетар, гром, шум вода, мелодија попјевака, и тон гласа и говора народа. Долази исто тако у обзир облик тла и његов састав, који чине акустику гласу и вјетровима; а њихов конструктивни карактер даје сугестивни интензитет, Ове основне ствари, по нашем мишљењу, заједничке су свима умјетностима, јер њихов садржај, докле је само спиритуалан, није ни једном чулу специјално склон, него свима подједнако. Чим се акцентујише идејни спол, он одмах тражи и своју специјалну храну. Код музичара се одмах спаја са звуцима вјетра, шумом ријека; код сликара, с бојом пејзажа, неба, или чега било; код кипара, и архитекта, с брдима, стаблима, људима, и т. д.. И онда кад музичар не слуша, него гледа, све му производи мелодију и ритам; сликару, кипару, и архитекту, и оно што чују производи боју, форму, и конструкцију. Кад музичар стоји пред сликом или скулптуром или грађевином, уколико оне учине на њега дојам — то је поглавито мелодична сензација. С умјетницима других грана слична је ствар кад слушају музику, За профане су људе ове гране умјетности потпуно одвојене, због њихова различитог начина изражавања, док су за оне који су у стању да продру у духовну страну оне спојене, и јасно је да им је заједничко поријекло. Свака од умјетничких грана, ако је на висини, има елемената од оних других; у музици има и конструктивности архитектонске и пластике скулпторске и боје сликарске; исто тако у пластичној умјетности имаде ритма и мелодије. Права поезија има елемената од свију, и она заправо и није друго до комбинација свих заједно. Не треба ни да истичемо, да у слици има архитектонске конструктивности и скулпторске пластике, и обрнуто, у скулптури и архитектуре и, изнад реалне форме, сликарске илузије. Али ипак, у свакој грани треба да је у првом реду наглашен њен спол, јер кад то није случај, она је непостојана, безбојна, мутава, без карактера. Овај се случај и не дешава код умјетности која је стверена спонтано, инстинктивно и интујитивно, него најчешће код дјела која су створена интелектом, без праве инспирације, управо спекулацијом а не инспирацијом; њихов је аутор погрјешио избор свог језика, — зато у њему, у његову нагону за изражавање, није довољно наглашен спол,

249