Nova Evropa

main est de trouver son Dieu”, a у једном од својих посланичких говора рекао отворено: „Ми смо онај део земље који вије ни извршио, ни желео, ни поздравио ту Револуцију (од 1830), него ју је претрпео"... Жан Васт, као и Ламартин, био је дакле незадовољан стањем које је произишло из Јулске Револуције, ма да се с њим мирио; и за њега је долазак на престо Луја Филипа значио „породичну отимачину“ {une usurpalion de famille). IIpm nosparxy са свога хаџилука, он је сматрао за неотклониву дужност да оде у Праг и поклони се Карлу Х, који је тамо проводио своје изгнаничке дане. Правоверни легитимист, он ипак није одсудно противан свима оним напредним идејама слободе и једнакости које је широм света просула Револуција од 1789; он је, само, осуђивао заблуде оних младих и старих фанатика који држе да свет почиње тек од њих, и верују да су довољно богати својом садашњошћу да би могли избрисати и разорити прошлост, — од своје стране, он је убеђен да поред садашње славе има још доста места и за некадању славу. На поприште политичке борбе није ступао; то се противило његовом мирном темпераменту; изузетно се кандидовао за посланика на изборима после Фебруарске Револуције (1848), али то је било једино услед Ламартинова наваљивања, њему за љубав. Није трпео Марсељце просто због тога што су своје име дали Марсељези, коју карактерише са неправедном оштрином као „делиријум беса и крволочности, којега се ужасавало моје детињство". Имао је, иначе, веома трезвене погледе на свет.

То је отприлике све што се могло сазнати о Жан Васту Деларојеру, „лекару из Ондскота, пријатељу Г. де Ламартина и његову сапутнику по Истоку“.

i

Побожан из дна душе, са давнашњом жељом да види Свету Земљу, Жан Васт је оберучке прихватио „сјајни предлог“ Ламартинов, да пође с њим на далеки хаџилук пут вода вавилонских. Његов путопис почиње посветом грађанима Ондскота, које он моли да приме „ово приповедање, чија је једина заслуга у томе што је истинито", У својој скромности он мало претерује, али је неоспорно да је истинитост главна одлика његова причања, Он и у уводу истиче да му је жеља пре свега да буде истинит, То понављање је карактеристично, и није искључено да је тиме, несвесно, циљао на Ламартинов путопис, јер једно предање које се у његовој родбини одржало све до данас каже, да је Деларојер узео да опише своје доживљаје и утиске тек пошто је прочитао дело свога великог сапутника, сав зачуђен што ту наилази на онако романтичне епизоде о којима он појма није имао, мада је, са ретким изу-

115