Nova Evropa

часове човечанског живота. Гроф Пјер Безухов, син великаша из доба царице Катарине П, један од најбогатијих људи у Русији, мистик и масон, који тражи истину а губи се у животним насладама, одлучио је да оде на бојиште, да види одбрану Москве и да тамо у опасности нађе изгубљени душевни мир. У свом цивилном оделу, велик, дебео, и кратковид, он јаше по бојном пољу на коњу, слабо седећи у седлу, незнајући шта је страх и опасност; за време најогорченијих сукоба с Французима, он седи на једној батерији, која је случајно постала централним местом битке,

Један метак паде једва на два корака од Шјера, и раскопа тле. Чистећи са одела земљу којом га је метак засуо, Пјер са осмехом погледа око себе. — „Ви се баш ништа не бојите, Господине. Заиста!" — рече му један плећати, румени војник чврстих белих. зуба. — „А зар се ти бојиш%" — запита га Пјер. — „Дабоме. Неће он да ме помилује. Кад те мазне, просуће ти се црева, Па ко да га се не боји", — рече, смејући се. Неколико војника са веселим и пријазним лицима зауставише се код Пјера. Они, чини се, и нису очекивали да би он говорио као други људи, и то их је откриће обрадовало, — „Наш је посао војнички посао, А гле овог господина, каква дивота! Каква ли господина |“ — „На места!" — викну

· млађахни официр на војнике, који се бејаху окупили око Шјера. Тај млађахни официр је очигледно вршио своју дужност по први или по други нут, и зато је с нарочитом тачношћу и званичношћу општио са војницима. и са старешином... Облак који је носио буру надвио се, док је на свим лицима јарко пламтео онај огањ чије је разгоревање пратио Шјер. Он је стајао поред старијег официра. Млађахни официр пратрчао је к старијему, салутирајући: — „Част ми је јавити, Господине Пуковниче, да има још само осам метака. Зановедате ли да се продужи паљба“, запита он. „Картеч |" — неодговарајући завикнуо је старији официр, који гледаше преко насипа. Наједном се нешто догодило; млади официр јаукну и, смотавши се, седе на земљу, као у лету погођена птица, У Пјеровим очима све постаде страно, нејасно, и мутно... Он се заустави нерешен, да ли да иде напред или натраг. Наједампут га један страшан ударац баци натраг на земљу. У тај мах обасја га сјај великог пламена, а у исти час затутњи заглушни гром, тресак и звиждук. Пјер, повративши се, седео је упирући се рукама о земљу; сандука са муницијом, крај којег се он налазио, није више било, — лежале су само нагореле зелене даске и крпе на изгореној трави, а један коњ, трзајући остацима спреге, одјури од њега, док је други, као и сам Пјер, лежао на земљи, и продорно и отегнуто вриштао.

Час појединим призорима рата, час објашњавајући ток догаБаја, Толстој испуњава своје обећање: показује нам своје схватање историјске Правде, која је за њега и уметничка истина, Царство његове маште настањено је живим људима, који су, од врховног заповедника, па до „непознатог војника“ Платона Каратајева, сви обдарени личним карактером, индивидуализовани, уметнички проживљени и приказани, И зато

316