Nova Evropa

и пада тешко погођен. Иза битке, Наполеон обилази бојиште и види га где лежи, стискајући заставу укоченим рукама.

— „МоЏа чле ђеЏе тог" — каже Наполеон, загледавши се у Болконског. Кнез Андрија схвата, да је то било речено зањ, и да је то рекао Наполеон, Он је чуо како су говорили „Величанство“ ономе који је изговорио те речи. Но он је сад слушао те речи као што би слушао зујање мухе. Несамо да га нису интересовале, него их је чак одмах заборавио. Глава му је горела; осећао је да ће да истече сва крв из њега, и видео над собом далеко, високо, и вечно небо. Он је знао да је то био Наполеон, — његов херој, али у том часу Наполеон му изгледаше тако мален и ништаван човек, кад га је у својој души упоређивао с високим бескрајним небом, по којем су витлали сиви облаци... Загледавши се у лице Наполеона, размишљаше о пролазности људске величине, о ништавилу коме нико не може да схвати значај, и о још већем ништавилу смрти, чији смисао нико жив не уме да објасни...

(Ово осећање вечности и ништавила, које се бори у души једног од главних лица „Рата и Мира", открива нам моћну, скривену у дубини, струју уметности Толстоја. — „Шта је живот, а шта смрт2“ — пита он. Треба по сваку цену дознати истину, свету, досада несхваћену „правду“.

Када су неки критичари, особито у последње време (приликом Стогодишњице Толстојеве, например познати немачки писац Стефан Цвајг), кушали доказати да страх од смрти у делима Толстоја произилази једино из физичке одвратности аутора према физичкој погибељи, ми стојимо запањени над слепоћом савременог материјализма и лажног психологисања, За нас је јасно да је страх пред смрћу једног Ивана Илијћа ужас човека који није проживео што је проживео кнез Андрија, Ужас Ивана Илијћа разумљив је, јер је он један од оних „che visser запта штапца е запта 1040", као оне душе, помешане с неутралним анђелима, на које је Данте наишао тик иза кобних врата Инферна. Нема сумње, Толстој је страствено љубио живот, али та љубав слабила је годинама, прешла у очајно одрицање „Васкрсења“, „Живог леша“, „Крајцерове сонате“, док није напокон његова душа нашла привидан мир у моралу, у верским размишљањима, и у пропаганди својих идеја. У „Рату и Миру“, та љубав према животу и збивању, према његовим формама и појавама, нашла је израза у доживљајима патријархалних племићских породица у доба цара Александра [. У домаћу кронику Болконских, Ростових, Толстој је претворио успомене и традиције својих рођака — грофова Толстих, кнежева Волконских, Већ у „Ани Карењини"“ опажа се криза. Нестаје хармоније, која се испољавала у „Рату и Миру". Један од главних јунака, млади и богати спахија Љевин, као и сам Лав Толстој, хоће да буде срећан, хоће да верује у Бога и вечну хармонију, тражи у сеоском раду мир и задо-

320