Nova Evropa

дакле, кадгод би Толстој био уздигнут на врхунац свог верског и моралног осећања, узбуђење и врење у његовој души примали су форму која и најбоље одговара, а то је — поезије...

Та толстојевска поезија заволела је бајку, и легенду, била је верска и митска, и народна. Она је, додуше, „била свесна своје моралне дужности", али је живела својим независним животом, јер је била права поезија. Морално и рацијоналистичко алегорисање побеђено је њеном снагом, — она је постала символичка, и претворила се у оно што бисмо могли назвати трансцендентном поезијом, наиме песничком визијом, у којој унутрашњи смисао прелази смисао појаве те нам донекле отвара тајне, у којима се осећа божански шапат и притајено дисање, —- „пријатна хладовина“ Светога Писма. Таква је прича о три старца, који су спасавали своју душу на далеком северу, на једном малом отоку студеног Белог Мора; јединствена је њихова молитва; „Троје вас, троје нас, помилуј нас"... Такве се приче налазе међу његовим „На-

родним приповеткама": „Колико човек треба земље“, „Како људи живе", „Где је љубав ту је и Бог", „Свећа“, „Два старца".

Толстој је и пред крај свога живота маштао да ће отићи, да ће напустити породицу и друштво, да ће се сакрити у некакву шуму, као онај индијски великаш у познатој причи Киплинга („Чудо ГПурима Багата"), да остане сам са Богом, и да из те самоће ускрсне као огњени стуб — до небеса! Кад је он, „на средини животног пута", писао „Рат и Мир", он је гледао на цели свет као са врхунца каквог високог брда. Његове су очи постале далековиде — опажао је кретања великих народа и дрхтаје усамљених срдаца. Читајући „Ану Карењину“, чини се да је Толстој сишао уморан с епских видика, па је рекао: „Што су мени светски догађаји, ратови, и узбуђења народа. Њихову таштину осетио сам, разумео сам, Знам целу „правду о Рату и Миру. Хоћу да разумем оно што је присно, што ме опкољава, што могу да видим с једног брежуљка, којима обилује руска равница.“ Али га ни тај положај није задовољио, — почео је тражити „правду“ усамљеног „ја“, гола човека, која стоји пред загонетком Божанства. Међутим, поред многих страница „Ане Карењине", „Рат и Мир" остаје најсавршенијим делом Лава Толстоја, спомеником хармоније између идеја, осећања, и уметничког надахнућа, која једино може створити генијална дела, Његова су дела наша баштина и наследство векова, као што су дела Дантеа, Шекспира, Гетеа, Достојевског. Толстој је цели свој живот тражио „правду“, напорно, страствено, гогово очајно. Доживео је много криза и душевних разочарања. Али уметничка „правда“ ретко га је остављала, јер права Поезија не

трпи лаж, па није могао лагати ни један од највећих песника

322