Nova Evropa

веровања и скептичког испитивања. Зар се морамо, да бисмо могли бити добри историчари, одрећи сваке доктрине, и бољшевизма и фашизма, и демокрације и друге које форме управе 2 Ако је тако, онда би још важније било да избегнемо пристрасност у погледу религијског веровања, те да се одрекнемо подједнако и Хришћанства и Ислама, и Јудејства и Будизма ! Ако бисмо хтели логички ићи до краја с оваким разлогом, морали бисмо имати млека у жилама место крви, па се одрећи уопште свога човечанског постанка...

У сваком случају, оно „преокретање чињеница само да би се угодило општим начелима", које Меколеј тако оштро осуБује — а у чему није био ни сам баш сасвим невин, — није било никад искључива особина само савремених историчара, —_ оно је исконски грех свих писаца повести уопште, А уколико је савремена повест приступачнија искушењу да падне у пристрасност, утолико има — на другој страни — више могућности да се побије и разголити погрешно учење. Будући да биографија и аутобиографија из године у годину све више преплављују клупе историчара, то је постало потребом, у несравњено већој мери него раније, да се историја проучава напоредо са психологијом; јер је биографија врло често недовољно критична и ласкава, док се аутобиографијом понекад намерно служе они који би да учврсте какву лажну теорију. Историчар дакле „мора бити психолог", како је рекао Морис Доне, при пријему у Француску Академију, о своме предшастнику Сорелу; а то нарочито важи за савременог историчара, Али, може ли историчар бити психологом, и проналазити побуде и индивидуалне црте људи од акције, ако цео свој век проводи само међу књигама, у искључивом општењу с прошлошћу 2 Зар не мора он долазити у додир, бар исто толико, са живим људима колико с мртвим документима Побуде политичара и државника су бескрајне, компликоване, и разноврсне, баш као и сама човечја природа; и не мењају се оне толико из доба у доба, колико измењене прилике истичу нарочито час ову час ону црту или тенденцу, и изазивају на нова искушења. Позната је истина, да се садашњица не даје добро разумети без познавања прошлости; али је то тек половина истине, а друга половина је, по мом дубоком уверењу, у томе, да је најбољи начин да се позна прошлост — ако се проучава садашњост. Узмимо као пример погрешне појмове на Западу о такозваним „наследним државама“ иза АустроУгарске: оне потичу највећим делом из непознавања основних чињеница у повести Хапсбуршке Династије, Дуалног Система, и замршеног питања народности и народних мањина, које све дају кључ за разумевање онога што се пред нашим очима данас дешава, у сасвим измењеним приликама. Ја, наравно, не проповедам јерес, да о садашњици треба судити према

362