Nova Evropa

туром, Сваки покушај Мејерхољда био је догађај у историји театра последњих година. Нарочиту пажњу заслужује кретање савременог позоришта ка синтетизму и сливању изговаране речи, геста, и музике, несамо оперско-балетског него и драмског спектакла на музикалној бази. — Друга моћна грана совјетског позоришта, мезимче Октобарске Револуције, „самоделтелљнЕГИ“ театар је изразито пролетерско чедо, рођено у револуцијонарним бурама, у карневалу уличних светковина, масовних манифестација, процесија, „инсценировки“. Његова је колевка у кружоцима фабричких комсомолаца; а данас се формирао у серију такозваних „трамов“ (Театри Радничке Омладине), који разрађују проблеме нове породице, новог начина живота, радничке етике, с помоћу сценских приказа, такозваног „диалектичког спектакла“. На челу овога „трамовског“ покрета стоји љењинградски „Трам“, којим руководи режисер Соколовски, који је изнео већ читав низ занимљивих приказа („Плаватса дни“, „Клеш задумчивни"),

Напоредо са позориштем, треба посветити неколико редака и совјетској кино-уметности, иако се ова данас већ потпуно еманциповала од позоришта, па самостално пробија себи пут, Тријумфално кретање совјетског филма „Броненосец Потемкин“, најбољи је доказ да данашњи руски кино има своју властиту физијогномију, свој стил, који се знатно разликује од кино-продукције Немачке, Француске, или Америке, Од твораца совјетскога кина треба истаћи пре свега Ајзенштејна, коме припадају најкрупнији успеси совјетске филмске "уметности („Броненосец Потемкин“, „Октабрљ“, „Генералђскач линиа"“): херојски патос, стремљење ка крупноме обухватању догађаја, готово космичке размере тема, карактеришу стил овог великог кино-режисера, који у совјетскоме кину веома личи на Мејерхољда у совјетском позоришту, Добро су познати у свету и радови осталих кино-редитеља : Всеволода Пудовкина, („Матв“, „Потомок Чингис-Хана", „Конец Санкт-Петербурга"), Лава Куљешова, Козинцева и Трауберга, Червјакова, и других. У последње време је и идеја звуковног филма нашла одјека у Русији, Истовремено отпочело се са радовима у Љењинграду и у Москви на израдњи ове новотарије; шта ће се отуда излећи, показаће најближа будућност.

Совјетска музика ствара се такођер новим поколењем музичара и композитора, јер су стари мајстори или емигрирали (Стравински, Прокофјев) или сашли у гроб у очи Револуције (Скрјабин). Рад Мјасковскога, необично плодног симфоничара (написао је десет симфонија и велик број других комада), креће се по старим путовима (јак уплив Чајковског и Скрјабина), премда су се и њега дотакле револуцијонарне олује (песме Француској Револуцији — „Кармањола“, и „Са ша“,

174