Nova Evropa

света: четрдесет дана био је празан Вечити Град... Али варвари ипак нису успели порушити и спалити све његове палате; изгледао је као сан болесника. И гле, у тај безизлазни сат извршило се чудо „пресуштествлења" светске власти на земљи: „Отворила се шака Орла и пала је земаљска кугла; њу је прихватио Папа, и подигнуо је свој престо, Нови Рим је процветао,.. Јер зрно треба да проклија пре него израсте, иструли, Русијо, иструли, да би процветала у царство Духа !“...

Наши дани су дани апокалиптички, Црни вихор пројурио је кроз свемир. Светски Рат, Револуција, земљотреси и најивно хвалисање, уз очајан вапај европске мисли, — зар цело наше доба није слично сутону Римске Царевине, када је Св, Августин писао о доласку Царства Божјега — „Пе сјунаге Пет" 7 Људи су изгубили равнотежу, веру, и наду. У материјалистичком самоубиству, заменили су коначно културу цивилизацијом. „Ви сте", каже Песник савременом човечанству, „робијаши својих властитих лабирината... Ви мислите да је могуће порушити динамитом све оно што расте изнутра, из ваших душа, са неукротивом снагом, Ја вас зовем да устанете противу закона разума и природе; да оборите своје човечанство, да познате крајње лудило, да препородите сами себе"... Ми смо заборавили, учи даље Волошин, да је човек имао некад интујитивну способност, да разуме свемир и његове појаве: „Када је непробуђени човек", вели он у песми „Мађије", „још сисао снове благе природе, а разнобојне маште покривале појаве прастарог света, тада би орач зажмирио очима да не види фауна који трчи кроз поља, а на путу је лакше било срести бога него човека“... Али ми смо, наставља он, као луда деца, почели пипати и мерити природу, као Синдбад морепловац из „Хиљаду и Једне Ноћи", ми смо открили боцу која је била затворена Соломуновим печатом, и постали смо робови у њој затвореног дивљег Демона. Ипак, људи сада не разумеју, да вечити дуси природе нису умрли: „Похлепни вилењаци лију челик и чувају руде, гнев саламандра пламти у врућим котлима, у загрејану ваздуху елфе плешу и клизају по жицама, и јуре кроз звучне електричне струје, Беси пустиње, самума, олуја, оргијају у вихровима експлозија, витлају по рудницима, тресу моторе и машине. Ундине река и нимфе водопада дејствују у турбинама и у парним котловима“... Међутим, човек наших дана види у природи само средство за материјално богаћење, и на све њене појаве гледа лакомим оком, заборављајући да сваком степену сазнања одговара степен самоодрицања; тако је постао играчком оних снага које је сам он — као онај Гетеов ученик-мађијоничар вешто изазвао, али ето не може да њима управља, Он је убио ју, себи душу иступио на пут Кајина, машина је постала прин-

286