Nova Evropa

њиме владају други. Али, иако овим човек признаје да је у извесној мери потчињен дотичној групи, у исто време он истиче и своја права према истој групи и у њеној средини, те на овај начин реч »мој« чува овде свој двоструки смисао. Овакав смисао она има и према највећем људском колективу, кад човек каже: »моја отаџбина« или »моја домовина«:. уколико, изговарајући ове речи, он има на уму не извесну територију већ скуп људи који насељавају ту територију, њему изгледа природно, и само по себи појмљиво, да отаџбина има према њему извесна права, кад да и он има право на помоћ, на ове или оне услуге, од стране своје отаџбине. У овом смислу, празна је и лишена садржаја фраза такозваних »космополита«, који тврде: »Цео свет је моја отаџбина«; за човека који изговара ову фразу стварно не постоји она друга страна, која је неопходно потребна да би реч »моја« имала смисао узајамности. Према томе је и »цело човечанство« само једна апстрактна идеја, која не изазива у души човека оних одјека карактеристичних за међусобни однос као идеја о »своме« народу. Космополит никому не припада, али зато и њему ништа не припада, — он нема отаџбине. Зато је овде беспредметна употреба речи »мој«, будући да она у овоме случају ништа не изражава. Други је смисао, дабогме, кад се говори о културном човечанству као 0 својој широј отаџбини, или о европском и интернацијоналном проширењу привредних и политичких граница своје отаџбине. Али о томе овде није реч.

Двоструки смисао речи »моје« проистиче, како смо видели, из двају његових основних и супротних значења; а ова значења одговарају двама начелима, која леже у природи човековој, те релативни удео сваког од ових значења може да служи као мерило моралне висине, па дакле и вредности, како поједине личности тако и читавих људских група. Прво, такорећи обично, значење речи »моје« зближује човека са нижим бићима, са царством животиња; без речи, а ипак врло изразито, као да каже »моје!« и пас кад завија глодајући коску, и коњ кад прислони уши глави чим се приближи други коњ ка његовим јаслима где има зоби, чак и кокош док трчи тамо-амо држећи у кљуну велики комад који она сама не може цео да прогута. Ту, наравно, још не може бити говора о свести сопствености, ту постоји само инстинкт, који ће на вишим ступњевима развитка послужити као основа несамо свести већ и права сопствености. И баш зато што свест о сопствености има толико дубоко корење, она се може сматрати неуништивом у човеку, па је тешко и замислити да би могло наступити доба остварења правог комунизма, јер је тешко претпоставити да сви

67