Nova Evropa

степенима друштвене јерархије. Одјеци ранијих гледишта могу заводити да се држи, да ту игра извесну улогу и степен школованости; али је то једна илузија коју успешно обара све већи и већи број »интелектуалног пролетаријата«. На највишем месту социјалне јерархије седе данас мултимилијонари. Истина, свакоме је отворен пут да се пење у њихову средину, али тај пут је трновит, бар у моралном погледу, јер нико не пита на који се начин стичу милијони. Они који су пре крили своје »трансакције«, немајући претензија на поштовање своје личности, нити на видну улогу У друштву, данас одлучују о судбини целога света и иду са гордо уздигнутом главом на челу човечанства, које мора да послужи као грађа за њихове финансијске комбинације. Има, дабогме, и међу данашњим богаташима такових који су своје богатство наследили од отаца, и сачували, као што има и такових чија енергија или довитљивост или способност сналажења заслужује свако признање. Али баш на судбини ових последњих особито се јасно види, колики је удео саме личности а колики њихова богатства при стварању овог или оног друштвеног положаја. Вредност човека се данас одређује рачунски, у новцу, а све што се не да у овој форми одредити, готово се и не сматра уопште за вредност.

Овакво стање ствари има за последицу, с једне стране, да из људског друштва као да ишчезавају више духовне вредности, баш оне које могу да владају човеком а које му у својој чистој форми не доносе никакве материјалне својине; с друге стране, уколико ипак још постоје код људи елементи за стварање ових виших вредности (тежња за научним истраживањем, за уметничким стварањем, чак и верско одушевљење), — све се то сада претвара у извор или средство за стицање новца, те је само у овоме облику. способно да се одржи у хуци и вреви живота. Свет учи данас не зато да би стекао знања, већ зато да би дошао до зараде. Има ли дражи данас слава која не доноси пара» Чак и проповед, ако се не служи средствима модерне рекламе, остаје гласом који вапије у садашњој духовној пустињи. Јер стварно, у духовну је пустињу претворен живот савременог човечанства, које је накупило обилату количину ствари, те ове ствари зове својом »својином«; али оно не зна ништа изнад себе, како би само себе сматрало свог јином нечег вишег. А ипак, без овог вишег, оно није у стању да начини ни исправан обрачун по своме властитом књиговођству. Данашња »криза поверења« стога и изгледа неразрешљивом, што се схвата чисто рачунски: кад се ту говори о »поверењу«, онда се — допуштајући једну недостојну игру речима — има на уму само десна страна рачуноводних књига, где стоји наслов »стеди«, па се тражи пут и

69