Nova Evropa, Oct 26, 1934, page 47

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ РИМУ.

Пишем последњи пут, наслоњен на подножје једног стуба, на Тргу Светога Петра. Ветар са сваког краја носи тлакове фонтане, који се разливају у лагану кишицу. Бела пена црни рубове велике купе и плочник. На врху се водомет претвара у прах белих капљица, које подрхтавају и надмећу се попут куглица у рукама жонглера. Збогом Риме! Ова два бела нојева пера, која повија западни ветрић посред непокретнога гранита међу стубовима, ове две узнемирене фонтане, несиметричне и бучне, причињавају ми се као песма и сама душа многобројних мучаљивих каменова какова големог светишта, одређеног и отвореног као што је и Католичка Вера. Сунце бљешти, а црвене кућице, с оне стране стубова, изгледају као да траже од сјајне светлости право да се уздигну пред лицем Светога Петра. Радостан сам што полазим из Рима. Судбина је поставила у Риму међашне каменове мога живота, али никада нисам могао у овоме граду ослободити се терета његове болесне величајности.

Још од оног часа када сам — стижући у предвечерје гледао како светле лучеви Града-градине, почела је да ме буни тескоба и узнемиреност Рима. Већ у самом почетку нисам могао да схватим сукоб трију градова: старог Рима, папског Рима, и модерног Рима, који су саграђени на начин као да желе да се постепено сатру под теретом величајности својих властитих споменика. Инстинктивно, дошавши у Рим, хтео сам да га обновим на свој начин. Затим, услед навике што их стално видим заједно, увек како један прети другоме, а увек непокретне, причинило ми се као да се једна и иста патина прострла и на министарства и на гробне споменике и на цркве и на рушевине, на оне три цивилизације које су ту живеле раме уз раме а да се нису стопиле, затворене у себе саме, супротстављајући једна другој славу властитих успомена. Ипак, нисам успевао да уживам у Риму оно угодно осећање што га је Гете опевао у својим елегијама. Можда путници проналазе у свакој земљи оно што желе да пронађу!

Оно небо и сувише широко и нарочито избочено, зелено, изгорено, и трепереће од неке древне, меланколичне светлости, створене за рушевине, она раскошна итбз раширена посред дивљег мука мочварне равнице, она Уга Арр!а окићена чемпресима, и постављена у смеру обзорја које као да жели да означи границе земље, оне и сувише сладуњаве и благогласне фонтане, оне палате, оне безнача јне, раскошне и меке падине, онај тешки зрак који се разређује ноћу и сили нас да сањамо о Медитеранеу, они уморни и бескрајни суТони, испунили су моје срце узбуђењем које ни године, а ни чести повратци, нису успели да смире.

381