Nova Evropa

Самостана питао: »А гдје ти је синг« — мислећи да је довео свога сина у самостан. У његовој младости, наши фратри учили су теологију у Венецији; и он је, попут других, морао тамо, али се није могао да снађе, немајући — духана! Ради тога је искористио прву прилику да побјегне из Венеције у своја брда... Док разговара, вади све некакве старе табакере: ту духан за шмркање, тамо духан за пушење; а на столу чашица...

и понеки од млађе генерације као да одоше стопама кршног Фра Јозе, за којега вјерујемо да је представник старог типа, који изумире међу данашњим фратрима, али који се још жилаво држи те га неће тако брзо нестати са овог крша. Фра Златко нам личи више на темпераментног војника него ли на свећеника. А и позив му личи на војнички: увијек у борби са голим, непроходним кршом, с буром и водом, са самоћом, и са носталгијом за данима проведеним у Паризу, Фрибургу, и другдје... Симпатично је код ових фратара свако отсуство језујитства, лицемјерности; све је код њих једноставно, народно: и изглед, и опхођење, и изражавање. М баш у томе што нису језујите, састоји се њихова снага и углед у народу.

Изврсна брдска пастрва, одличан сухи пршут, прворазредан овчји сир, добра херцеговачка жилавка, и фини духан, — ето раја за гурмана! Које чудо дакле — проматрајући живот с те стране (што но ријеч »кроз кухињски димњак«!) — да су наши фратри тако здрави и једри, агилни и ведри! У голом кршу, кад падне зима, те свакога стјера уз топло огњиште, ту се увијек нађу ти добри пријатељи у самоћи: духан, сир, пршут, и жилавка. Они утажују глад и жеђ, тјерају зле мисли, а буде пјесму, шалу, и смијех. Тек понекад, у глухој ноћи, док бура вани завија кроз крш, треба посјетити болесника, утјешити умирућег. М фратар иде, оборужан добром свјетиљком, да изврши своју дужност, па често — док он стигне у далеко село — умирући је већ свјеж и чил, те разговара сједећи уз ватру...

У жупном уреду разгледавамо старе матичне књиге из ХУШ вијека (има страница исписаних босанчицом), а услужни Фра Никола доноси топао чај, и жали што ће се ускоро морати да растане са Самостаном и жупним уредом, јер је одређен за жупника у неко подаље село.

Наравно, и фратри говоре о духану. Прво, јер га пуше, а друго, јер га и они саде, па ће ускоро и они своју »мулу« дотјерати на вагу...

И тако, у касну ноћ, растајемо се од њих весело, као стари знанци, уз обећање, да ћемо опет свратити к њима. Пут нас води низбрдо, уз ријечицу Лиштицу, у нашу зама-

441