Nova Evropa

ња, кајсија, смокава, па и осталог воћа, — струји пут сјевеГра. Засада се највише зауставља на сарајевској пијаци, јер даљњи транспорти — услијед дуга путовања и неповољних "тарифних ставака — тешко продиру напријед. Кад би се могло наћи могућности брзе отпреме и повољне тарифе, те "кад би се успјело ову робу пласирати на страна тржишта, био би то један велики плус. Од воћа и поврћа, међутим, засада се скоро ништа не извози у иностранство, осим сит'ног лука за садњу. У прошлој години извезено је у иностранство око 100 вагона првокласног и на гласу познатог лука '(арпаџика); трговци су за тај лук получили додуше минималне цијене (од Дин 4 по 1 Ко), али је ипак постигнута сума од Дин 4,000.000, која је из иностранства донесена. Могућност пласмана нашег лука далеко је већа и она би, уз повољне прилике, могла досећи извоз од три до четири стотине вагона.

Као ванредни специјалитети херцеговачки важе: вино, и духан. О духану као монополском артиклу рећи ћемо само толико, да у задње доба влада врло велик интерес иностранства за херцеговачки духан. Херцеговачки духан био је одувијек на гласу, будући да са својим нарочитим квалитетом заузима мјесто међу првокласним духанима на свијету. Страни монополи и стране трговачке куће купују сваку, и задњу, резерву херцеговачког духана; то значи да се садња духана у Херцеговини може мирне душе повећати — и на 900 милијуна струкова. Али уједно треба и боље плаћати духан садиоцима, јер, док се прије Рата плаћало по једну круну и 20 хелера по килограму (што би одговарало данашњој вриједности од 18—920 динара) данас примају садиоци духана 4—9 динара, иако сам духан није ништа изгубио од свог предратног квалитета. То су дакле два проблема који се имају ријешити: повећати количину садње духана, и платити бољу цијену него што се сада плаћа. Ове чињенице изгледа да полако увиђају и одговорни фактори, јер су у години 1935 побољшане цијене духана, а у години 1936 погећан је и број струкова за садњу. Како се из разних представака садилаца духана види, некада је било у Херцеговини 25.000 садилаца духана, али је тај број ради шкртих откупних цијена постепено спао на око 6.000, да се задњих година (1934) подигне опет на 14.000. А нико тачније не плаћа порез него садиоци духана, те би с помоћу садилаца духана држава могла да успјешно проводи практичну пољопривредну пропаганду.

Виноградарство Херцеговине задесила је иста судбина као и остале наше винородне крајеве: филоксера чини своје посљедње напоре да уништи и задње пањеве старе лозе. Иако су ране још свјеже, Херцеговац је прионуо на посао: од некадашњих 3.500 ћа винограда остало је још под

216

не