Nova Evropa

Ма

Правни појам о неограниченом праву располагања са својином претрпио је по неке исправке. И дневно их трпи. Дневно сустижу нови закони и нове уредбе, називане »социјалним законодавством«, које је у корист колектива: да се заштити обољели човјек, носећа жена, дјеца још неиспуњена снагом, изнемогли старци; да се осигурају у случају беспослице, па и у старости. Па и животне потребе тог до јучер занемареног колектива све су веће. Законодавство не може да иде с њима у корак, — зато се дају изванредна овлаштења врховним представницима »народног суверенитета«. Да не буде застоја, да не буде поремећаја. То је слика данданашњег стања. Довле смо дошли. Ова најзадња генерација упознала се је с државном машинеријом овакова сустава и овакова настојања. Још је све неодређено, све у некој борби између већине која тражи бољи и сигурнији живот и мањине која упорно брани стечене положаје и само полако уступа и другима удјела и увиде у те своје тековине. Она стара правна држава, која је познавала и рачунала само са човјеком јединком, на залазу је; ова нова удешава своје држање према тражењима колектива и у борби с њим.

Већ сутра ће индивидуум постојати само утолико уколико буде знао узидати изворе свог живота у изворе колектива. А баш ту, учлањен у своме колективу, мјеста је неограниченој иницијативи за себе преко колектива. Али у томе стању, какво се тек развија пред нашим очима, неће бити мјеста паљењу памука и жетве, јер се неће тражити човјек-купац него човјек - потрошач, потрошач - радник. Ново друштво неће трпјети друштвене пауке, нерадине династе и кољеновиће. Прекомјерност није више само луксуз него и друштвени злочин који носи у себи проклетство и жиг крви и зноја искоришћених. То је ново гледање на свијет, нова човјекова религија. Намјесто интереса јединке ступају користи и добра опћенитости, а за јединку. Индивидуализам се развија до максимума, али у служби за опћенитост: престаје искоришћавање за себе, да уступи мјеста служби за заједницу. Дакле и за себе. У томе развоју мијењају се и схватања о власности свих великих извора добара, оних под земљом и оних над земљом, оних унесених у лабораториј и фабрике и оних усредоточених у новчаним заводима, институтима за добаву, продају, и измјену. Власност може постојати, али оно неограничено право да радиш са својином по својој вољи постепено се ограничава. Власност доноси имаоцу све веће терете и одговорности, док не добије коначни свој облик: или прелази из руку јединке у својину опћенитости, заједнице, или остаје у рукама појединца, али начин и вријеме употребе подлежи одредбама заједнице, док саме користи иду по својој претежности у скупни хамбар.

381