Nova Evropa

рана о ——

ју«. Истовремено предали су чешки политичари, са Палацким и Ригером на челу, Државном Канцелару (грофу Бајсту) један меморандум о аустријској унутрашњој и спољашној политици, уз енергичан протест против целокупне дотадашње аустријске државне политике. У том се меморандуму вели, између осталог, да сви народи, без обзира да ли су велики или мали, имају права на свој суверенитет и на своју нацијоналну индивидуалност. Истовремено су чешки политичари дали израза својим симпатијама за Француску и Русију, протестујући против намере Аустрије да изврши анексију Влашке и тражећи да се свим хришћанским народима који се још налазе под турском влашћу (српском, румунском, бугарском, и грчком) омогући да дођу до политичке слободе и државне самосталности, — насупрот Аустрији која је водила изразиту туркофилску политику у Источном Питању. Франтишек Палацки, у свом чувеном »Политичком тестаменту«, изражава сумњу у трајан опстанак Аустријске Царевине, у којој су Немци и Маџари приграбили водећи положај у своје руке и завели један ускогрудан и једностран племенски деспотизам, задовољавајући само своје себичне хегемонијске сврхе, а неводећи рачуна ни о минималним захтевима, стеченим правима, и елементарним животним интересима толиких ненемачких и немаџарских народа у Монархији. Овај дубоко садржајни и значајни проглас Палашкота био је — наравно — лоше примљен од немачке и маџарске штампе. »Ремет Шоуд« (у броју од 26. октобра 1872) тражио је да се против Палацкога и његових политичких пријатеља и једномишљеника поведе — крсташки рат! Међутим, што је Шештанска Влада безобзирније нападала великога чешкога препородитеља, утолико га је народносна немапарска штампа преданије бранила и искреније величала. Као Светозар Милетић у то доба за војвођанске Србе или Александар Мочоњи за ердељске Румуне, тако је и Палацки био тад главни вођ Чеха, који је могао да поведе за собом читав свој народ. Исто као Масарик касније, и Палацки је уживао неограничено поверење несамо свога народа него и свих осталих ненемачких и немаџарских народа Хапсбуршке Монархије. Крајем Седамдесетих Година, свест о заједничким интересима и циљевима и међу Чесима и међу Румунима узима све више маха; тако, наптример, године 1879 један од вођа ердељских Румуна пише: »Живље него икада раније долази до изражаја међу угарским и ердељским Румунима осећање солидарности са Словенима

249