Nova Evropa

Одељење М. Сп. Ц. и Ђенералштабни Одсек Министарства Војног припадали истом министарству. Да се до те корисне сарадње дошло, мното је допринео својим посредништвом и пок. Богдан Раденковић, познат као један од наших најактивнијих расних револуцијонара из предратне епохе. Да-би за нацијоналне послове у Турској наишао на што боље разумевање и предусретљивост код свога Министра, Ракић је — у договору са Богданом Раденковићем — користио сваку могућност да виђеније официре, који су се бавили нацијоналним пословима, приведе лично Миловану Миловановићу, ондашњем Председнику Владе и Министру Спољних Послова. А ти су сусрети имали пресудан утицај на одлучност Милована Миловановића. Док није постао Министром Спољних Послова, Миловановић је био врло велик пацифист, јер је — имајући лоше мишљење о вредности наше војске веровао да би активна политика била катастрофална по земљу. Док није постао Министром, његова вредност опажала се је у корисној делатности једног интелигентног кабинетног дипломате; али кад је, као Министар, видео како млади официри и студенти често гину у Јужној Србији; како су војводе Брана и Богдан са песмом скочили у огањ да живи сагоре, те да њихови лешеви и оружје не падну у руке турским аскерима, — Миловановић је и сам постао донекле револуцијонаром! — »... Више пута имали смо доста муке, да нашег Министра задржимо од пренагљене борбености«, — поверио ми се је једном Милан Ракић. И одиста, чим је Миловановић осетио праву вредност наших официра и наше војске, он је, схватајући своју историјску улогу, одмах појачао нашу револуцијонарну активност у Турској, где је нашем живљу претила опасност да та у току неколико година сасвим нестане. Четничка акција њему није више била довољна; под револуцијонарним утицајем Димитријевића-Аписа, Ракића, Богдана Раденковића, и још понекот сарадника из Министарства Спољних Послова, Миловановић — по цену доста знатних уступака ствара српско-бугарски савез, који је за њега, после Анексијоне Кризе, био постојана идеја. А успоредо ствара арнаутски одбор и инсценира арнаутски устанак, у пролеће пред сам Балкански Рат. Тај рад с Арнаутима, који је углавном дело Милана Ракића и Богдана Раденковића (уз сарадњу Милана Милојевића конзула у Приштини, Давида Димитријевића, проте Анђелка Нешића, Живка Поповића, Вукајла Божовића, и других), није нажалост

ни дандањи правично оцењен од стране наших војних историчара;

239