Nova Evropa

Све те приче (њих ће бити више од тисуће), узете у пјелини, дају слику посљереволуцијоне руске вароши. Револуција је завршена. Но зрак је још топао од њезина врућега даха. Страховита сиромаштина, биједа града и села, удара у очи на сваком кораку. Та је сиромаштина, наравно, постојала и раније; али су раније њу брижљиво скривали, а сада је она сва на видику. Револуција је одузела сиромаштини карактеристичну црту, која је прати у цијелом свијету: Револуција је ослободила сиромаштину од понижавајућег тајног стида. Сиромаштина, код Зошченка, несамо што се не стиди себе, она као да се испрсује својом биједом. Зошченка сиромаси као да говоре: »Ми нисмо ни најмање криви за ту сиромаштину!«... И стављајући сиромаштину на видик, Зошченко као да добацује комунистичким вођама и властодршпима: »Еј, ви, тамо горе, не вичите сувише о грандијозним плановима, већ погледајте мало боље под своје ноге, како ми доље живимо!« ... Радни народ живи, у том посљереволуцијоном граду, опет на периферији живота; но старе психолошке демаркацијоне линије, која је дијелила у старом друштву богате од сиромашних, више нема, или тачније, још је нема: отуда ни код Зошченкових сиромаха нема осјећаја социјалне потиштености. Његов посљереволуцијони град личи на просјака у свијетао, топао, сунчан дан; његови су сиромаси обасјани неком ептимистичком сиромаштином. Само врломлад, или по тенцијално врло богат, народ може тако бодро подносити своју сиромаштину.

Поред великог броја малих прича, Зошченко је написао и серију хумористичких приповједака и романа, о којима вриједи посебно говорити. Истина, сам Зошченко се љути кад се његове веће приповијетке посебно расматрају: »јЈа пишем једном истом руком и дуже приповијести као и кратке приче; за мене не постоји суптилна диференцијација: „Сад ћу да напишем једну ништавну глупост, а сад ево — приповијест за потомство ...« (>»О себи, о критичарима, и о свом раду«). Потребно је о тим приповијестима ипак говорити посебно, не можда зато, дабогме, што би оне биле боље од кратких прича (понекад су баш и слабије), нето зато што је у сваку од њих писац уметнуо дио свог врло симптоматичног разговора с нашом епохом; а тај разговор, у цјелини, има не мало друштвено значење. Јер нико од савремених руских књижевника, осим можда Алексеја Толстога, није

39