Nova iskra

Број 5.

НОВА И С. К Р А

Страна 89.

што разлога дати, овај је : не дају се зато што не ваљају. И одиста, управа је могла мислити, и мислила је доиста, да је нагаој старијој драми прошло време кад се могл-а допадати, и да је она данас без вредности, без интереса, без живота. И она је онда, тако мислећи, могла дићи руке од ње и избацити је сасвим, а само новијој драми, достојној свих заосталих надања, допустити да се, слободно и без икаква устручавања, развија како год хоће не би ли бар она нешто успела кад је већ старија промашила циљ. И тим мишљењем, последња управа је само одржала традицију раније која је тако исто мисдила. Ранија управа је то мишљење и исказивала, јавно, у извештајима и публикацијама својим. Каткад га је исказивала смотрено и пажљиво, казујући да међу старијим комадима има доста несавремених, и оправдајући се како публици „изгледа хладно и немо оно што јој је пре потресало душу", и како се због тога не даје старија драма, а једанпут је, категорично и без устезања, и нарочито пазећи да се не компромитује благошћу оцене, изрекла овакав суд о народној драми, карактеристичан, у осталом, што је потекао од оних који су и сами на њој радили : „од свих наших оригинала једва има неколико што се више за невољу него по ваљаној садржини овда онда приказују." И кад су тако мислиле позоришне управе, у току хтоследњих десет и више година, није чудо што је национални репертоар до овога стања дошао. Управа га је занемарила зато што га није ни ценила. Међутим, управа у томе пије имала право. Пре свега, суд њен о старијој драми није тачан. У тој драми коју је она означила као слабу, неинтересантну и несавремену, има комада добрих, интересантних и савремених. Добрих ? Зацело, и често мно.го бољих него што су данашње. Интересантних ? Свакако, ако ни по чем другом, а оно бар по старини и значају који имају у нашој књижевности. Савремених ? . . . Боље да то питање задржите за садашње кома.де јер, ако се савременост једне драме састоји у томе да одговара и данашњем, развијенијем и Финијем укусу публике, онда наши данашњи комади, како врло често стоје ниско испод овога укуса, имају најмање права да се тако назову. И после, по чему би старија драма имала бити несавремена ? Највећи њен део чине историски комади а комади те врсте никад не губе своју савременост пошто се никад не везују, као други, непосредно за друштво у коме су поникли. Наши историски комади буде данас толико исто интереса колико и некад. Разлика између ранијих и данашњих комада те врсте може бити само у вредности, не у чем другом, а та разлика јамачно не иде на штету оних првих. Ово последње важи још и за неисториске комаде наше, дакле за целу старију драму, коју је управа тако олако осудила. Да је бар управа имала на својој страни критику, да је критика одсудно побила вредност старијој драми па да се Нозориште за њом повело, још би му се могло опростити. Али критика није побила вредност њену и није је ни побијала, и није је готово ни узимала у претрес, јер је критика, потпуно појимајући своју дужност, више волела да говори о страним, макар каквим страним комадима него о српским. А оно што је и рекла, најмање је било послушано. Зато што су С. Вуловић и Г. Д. Костић, међу свима старим драматичарима најаче осуђивали Г. Бана а највише његове Цвети и Добрилу и Миленка, Позориште је највише овога писца одржало на репертоару а нарочито ова два комада његова. Улрава / се, дакле, јамачно није по критици управљала кад је ' овако осудила старију драму. По чему се, онда, управљала ? По свом сопственом нахођењу ? Добро, само да ли је нахођење тачно ? Је ли управа, ова или она ранија, у тој цељи, пажљиво и у размацима који допуштају поређење, давала сваки старији комад и сваког старијег писца и оцењивала онда, према личном нахођењу и према мишљењу публике, вредност свакога од њих понаособ, и тек према тој, јединој меродавној оцени, стекла овако

неповољан суд о нашој драми ? Да ли ових 36 драма које је управа у последње две године дала као једини национални репертоар, представљају један избор, један резултат испитивања и нахођења саме управе и да ли је то све што је она могла наћи у 360 и више драма српских ? Јер драма српских, кад се све урачунају, има одиста толико да их Позориште пуну годину дана може давати, сваког вечера и сваки пут другу Да ли је управа (и на ону ранију мислим) тако урадила или као што је: у ствари и било, она није ни чинила никаква испитивања са старијим комадима, него давала само оне који су се случајно затекли и,још и од ових, један по један, лагано и без довољних разлога, скидала са реперто.ара ? И да ли је, при том скидању, добро пазила због чега пропадају комади ? Ако пропадају због тога што глумци не знају дикцију, нису комади криви и управа није имала, права да избаци комаде, него глумце, да научи дикцији. Одиста, управа се није никаквог мерила држала кад је овако занемарила старију дра.му и овако одабрала новију. Јер да је хтела усвојити мерило јавне књижевне критике, она би видела да историје наше књижевн.ости које се, у недостатку детаљних чланака и стручних расправа, још једине баве критиком српске драме, признају не мале заслуге ранијој драми и цене доста високо вредност њену. А да се, оеа сама, хтела држати ма каквог литерарног мерила, она не би допустила да у репертоа.р уђу и ствари које никакво мерило не може пустити и које никакве везе са књижевношћу нема.ју. Јер кад су у репертоар ушли с једне стране Потџоручик Микица и Живот за дииар а с друге страве Агнеша и Црвени буђелар, онда репертоар позоришни нс представља никакав избор и управа. се ни на. какво мерило не сме позивати. На.послетку, нико и не тражи од Позоришта право литерарно мерило. Кад Иозориште распише награде за најбољу драму, онда нека добро пази и строго цени. Али кад не даје награде него само прима на репертоар, и то не ра.дове почетничке него дела призната, гата се ту има устезати ? Позоригате је ту прост издавач а не високо ј књижевно тело. И још, издавач коме се нарочито заповеда да публикује српску драму. Законска наређења о Позоришту изриком му на.лажу да „потпомаже неговање српских оригиналних драматских дела" и да „српске драМе старијега доба поправља језиком и сценом како би се ове што дуже могле одржати на репертоару." И та наређења нису само патриотизмом инспирисана, него и потребама оправдана. Ко ће да негује народну драму ако не Позоригате ? Ко ће да је покаже и изнесе, кад штампа то не чини ? Јер штампа, као што ћемо видети, \ није обухватила целу нагау драмску књижевност и није најглавније представнике њене, а и оно што је од њих изнела, не долази нам често пред очи. Многе ствари нису штампане, или нису скоро штампане, или нису отштампане из часописа које је данас тегако налазити. Ми бисмо, по томе, могли чак и то тражити да их сама позоришна упра.ва гатампа, као гато је то новосадска чинила, али се задовољавамо и тим да их она само у репертоар унесе, онако као што то француска субвенционисана позоришта чине. И кад Француска позоригата, поред онако дивних модерних драмакао гато су драме новијих Францускихписаца, ипак не потцењују.... не старију драму, не дела првога реда, него чак ни комаде застареле, сл .абе, неинтересантне, од писаца којима се у литерарним историјама једва име спомиње, — какве скрупуле може имати наше Позориште са својом модерном драмом, од нашиж данашњих писаца ? ТПто се, само мало, не .угледа на Француска позоришта која, с минималним изузетком, сва искључиво своју рођену драму дају ? Што се стиди своје драме која је јамачно боља него бугарска а, како уверавају, јача и пунија него хрватска ? Нека је слободно изнесе и нека, је остави на оцену критици, која, на оцену, једина права има. Нека, без потанког испитивања али и без досадашње попустљивости, изнесе све главније пред-