Nova iskra

БРОЈ 12.

В 0 В А И (• К 1> Л

СТРАИА 3 7 3.

СТ. ТОДОРОВИЋ

СВЕТИ СА.ВА МИРИ ЗАВАХЕНУ ВРАЋУ

се уклони иопред ње и изгледаше да се плаши додира њезине одеће. Кад је видеше заједно са Јестиром Прином, страх који улеваше Хибинсова беше удвојен, и то беше узрок што се цела гомила далеко уклони са оног дела трга где стајаху ове две жене. „Гле, који би од смртних могао и помислити?! с< шапуташе стара госпођа поверљиво Јестири Прини. »Зар онај свештепик, онај светац на земљи, као што народ мисли о њему, а који, морам признати, доиста тако и изгледа! Видећи га сада у литији, ко би помислио да је ту скоро изашао из своје учионице, шапћући какав старојеврејски текст из Библије, и отишао у шуму да се шета' Ха! ха! Ми знамо шта то значи, Јестира Прино! Али доиста, тешко ми је веровати да је то био тај исти човек. Видела сам многог свештеника кад корача за музиком, а који је играо заједно са мном по истом такту Нечије музике, док је какав индијански жрец или лапландски врач био у послу са нама! Ама то је ситница за жену која познаје свет. Али овај свештеник! Можеш ли доиста посведочити, Јестира Прино, да је то био исти онај човек који се сусрео с тобом у шуми?« »Госпођо, ја не знам о чему говорите! 8 ' одговори Јестира, слутећи да је Госпођа Хибинсова полудела. Али ипак беше силно запрепашћена и страхом поражена због саопштењем које је потврђивало лични однос толикпх лица — и саме себе међу њима — са Лукавим. «Мени се не пристоји говорити тако о побожноме и ученоме свештенику какав је пречасни Г. Димесдел." „Срамота, жено, срамота!* повика стара госпођа претећи прстом Јестири. »Зар ти мислиш да ја, крај толиког

бављења у шуми, не могу познати ко је још био тамо ? Та могу, па нека не остане у њиховој коси ни један лист из дивљег украса којим се ките када играју! Познајем те, Јестира Прино, јер видим знак. Сви га можемо видети на беломе дану; а у ноћи он светли као црвени пламен. Ти га носиш јавно, па стога и не може бити речи о њему. Али онај свештеник! Чуј да ти кажем на уво! Кад Црни Човек види неког свога слугу како се устеже да призна свој дуг, као тај пречасни Г. Димесдел, он нађе начина да се знак изнесе на видело, на очи целом свету ! Шта свештеник увек крије руком на срцу? А, Јестира Прино?* »Шта је то, драга Госпођо Хибинсова?" журно питаше Бисерка. »Је си ли и ти то видела ?® »Ништа, мила моја!» одговори Госпођа Хибинсова, дубоко се клањајући Бисерки. „Ти ћеш сама видети то, било раније било доцније. Кажу дете, да си ти од рода Краља Ветрова! Хоћеш ли изјахати са мном једне лепе ноћи да видиш свог оца? Тада ћеш дознати зашто свештеник држи руку на, срцу!® И смејући се тако, да је могао чути цео трг, злослута стара племићка оде даље. Међутим претходна служба била је свршена у онштинској кући, и глас Г. Димесдела чујаше се како отпочиње беседу. Некакав неодољив осећај гоњаше Јестиру ближе томе месту. Како је света зграда била пуна света, да нико више није могао ући, она заузе место баш поред губилишта, Место је било доста близу да је могла чути целу проповед као какав неодређен али разноврсан жубор и шум који је потицао од веома необична глас свештеникова .