Nova iskra

— 333 —

Али вече је морско најдивније! Угодно и весело све око тебе. Мирише природа сва, па и сам живот; сунце је запало и иза њега се само небо црвени и блијешти. А велике, сјајне куле и брегови дижу се по небу и поздрављају исход звијезда и долазак ноћи... Од свуд долазе барке и трабакуле, све оживи новим животом. У мало све се слегне на обалу и човјек може да ужива гледајући типове увијек интересантних Трпањаца ... Пођем на гребени тик до риве, завучем се у њих и дуго сањарим и чезнем. Жоре чисто трепери. ДелФин покаткад букне, растјера, рибу, па га нестане, док љутити мрнар псује и њега н мјесто на ком се појавио. Ту се сакупи и наше друштво, па започне весеље и пјесма. И осјећа се неко миље, неко задовољсгво, кад се за тихе јулске вечери, тик пучине, слуша ехо раздраганих пјесама. То је наше друштво било увијек интересантно, а особито онда, кад је правило серенаде неком Тршћанину и једној усидјелици. Онај господин из Трста најмио је у једној соби два кревета: један за се, а други за свог пса. Ми смо особито уживали да љутимо тога госпара, јер је био напрасит. У ситне сате пошљемо којег пса под његове прозоре, натуткамо га и побјегнемо. У час започне одозгар госпарев пас, а тај кад започне не престаје шале. Често се појави на прозору и буновна глава госпарева, који проклиње сав Трпањ и све људе у њему, који псе хране. Тако протиче вријеме у Трнњу обично, а необично протиче мало друкчије. Томе смо или криви ми или нисмо криви. Еад сам ја свом другу пошићирио главу, па га зором мухе оклопиле, био је нарушен обични ток, а томе смо били криви ми, односно ја... Дође ли који нови гост сви га с усхићењем дочекамо, пратимо ли кога старог, кб да нам се од срца кида...

Пљусак... Дарне најприје у окна, тресне их и онда заиочне ко по такту ударати. Успављује ме и овако успа-

Наталија Цветковићев^

«1<М

студија

вана... Студено ми... Оно плаво далматинско небо и ова тама... Брр!.. Боље, боље, да и не мислим на то. Вхлад. т\оровиђ

АЛ КЕСТА )\нтичка драма у три чпна, са прологом, по €врипиду прерадио Д. риволе

(НАСТАВАК) Адметос Умре да ја живим!... Стид ми душу гори! Први иолукор Зевс је тако хтео, па му се покори! Други иолукор Зар један за женом горке сузе лије? Први иолукор Судбина!.. Од смрти ником сгхаса није! Адметос Јесте. Живот људма ко тренутак траје. Кад богови хоће, ма и грешно да је,

Ни уста ни срце нек не хуле с јада! Адметосе, прими злу судбину сада И пред вечном вољом бол у грудма скривај. (покојници) Збогом, љубо моја! Вечним сном почивај! Твоје жртвовање већ у дело дође. Живот мој жалостан због среће што прође: Драг ми је и мио — јер ти ми га даде. Други иолукор (робовима) Покојницу јадну понесите саде Пажљиво, поларсо до ностеље брачне,