Nova iskra

— 322 —

уђем унутра. То беше кујна, хладна као гатенара. Дете отвори врата од еобе, ал' и она хладна. На неком јадном и жалоеном кревету лежи средовечна жена нокривена неким — назови-душеком, а поред н>е до дувара седи дете од својих 4—5 год. па турило ручице и ножице под дуњу да се загреје. Ја почнем: „Но, гата је? Од чега болујете?" Она: „Па од назеба, господине!" Ја: „ТСако! дедер приповедите ми." Она: „Ех, ја радим знате — гаијем на парче код кро.јача, па како морам да исхрањујем и издржавам и себе и ово двоје нејаке деце — јер ми је муж умро — а ово зимње доба пн треба и огрева вигае и топлија одела, а ја, да гато вигае заслужим, радила сам по целе дуге ове зимске ноћи а у хладној соби, па тако данас тако сутра, док иисам нала ето у кревет." „А од кад сте болесни?" „Има већ 3 недеље како лежим и ие могу нигата да зарадим." „Па гато ме нисте пре звали?" Она слеже раменима па рече: „Ех, гато нисам". Прегледам је, а по том напишем рецент и почнем да јој наређујем овако: „Ево вам овај рецент..." А она ме прекиде с питањем: „Пак гата ћу ја с њиме?" „Па погааљите у апотеку, пак ћето добити иреписаа лек." „Та добро, добро" рече она: „али ја немам да платим апотеку." Узмем рецепт и напигаем на њему, да апотекар изда лекарију на мој рачун. „Ево, погаљите, пак ћете добити лек и иоћете иигата платити, јер ће ићи на мој рачун." Она: „Па хвала, господине, то је све лепо и красно, ал' ја немам ни залогаја хлеба у кући за ову сироту децу а сутра је благ дан, а како га ја дочекујем па тек ова моја бедна сирочад, Неће имати сутра дечје радости као друга ерећна дечица него само тугу и жалост, јад и чемер." Сузе јој грунугае, она дубоко уздахну и узвикну само: „ Ах Боже мој!" — (Јмрче ми се нр^-&чима, грло ми се стегло, суза сузу стиже, магаим се у цеп па јој Пружим 1 ®ор. и изађем. Враћајући се кући већ сам приметио да погдегде гори свећа и чује се дечја ларма и весеље, а ја идем задубљен у мисли о малочас доживелој беди и невољи људекој, и ако сам кога до куће срео, ниеам га видео ни чуо. Еад сам етигао дома, а жена преиравила већ сламу да поспем по одаји и столу, и орасе да прекрстим собу. Кад смо све свргаили и метнули божићну свећу н колач на ето, седнемо за вечеру, а већ код вареника нриметиће ми жена да сам перасположен. Ја узданух из дубине дугае и приповедим јој све потанко гата сам доживео и видео то поело подне код те еироте болесиице, а она ти устаде од стола, подиже руке и очи

к небу са речима: „Хвала ти, Боже благи, на твојој милости, гато сн нам бар толико даровао, да иаша деца нису никад осетила шта је то сиротиња и иемагатина." Кад смо се мало — обичаја ради — играли „лијо или тако" отидосмо на почипак. Оутрадан, на Божић, нораним да обиђем до Олужбе Божје своје болеснике па и болесницу о којој је реч. Чим сам ступио у кујну, осетим као да је топлије него јуче гато је било. Онда хајд' у собу, а она — красота топла; деца раздрагана и весела разиграла се по њој са орасима, јабукама и колачима... Поздравим их са: „Христос се роди!" и „Орећан празпик" па наставим: „Но, како је? Је л' гато боље?" „Та хвала Богу и Вама, рекла бих да ми је од ноћас нешто мало боље". Док ми је она то говорила, ја бацим око на орман и видим на њему: Божићну свећу, колача, ораја, јабука, неког меса, лонац пун сарме, боцу вина, Божићни колач и друге разне ђаконије. Кад сам то све видоо а мени се као неки тежак камен свали еа срца и отидем у цркву пуно задовољан, што сам се ево и овом приликом уверио, да имаде, и данас још, увек дарежљива света гито има милостива срца сарам сиротиње. После цркве отидем да поздравим пријатељима светли нразник, а кад дођем кући, ја добре воље и расположен затечем и жену необично веселу, која ме дочека са радосном вешћу, да су нам обадва сина, и онај из Беча и онај из Пегате, телеграФСКи поздравили празник „Рождества Христова" и јавили да су здрави и да су примили све погаиљке гато им је мати за Божић послала. „Но, хвала Богу! Сад ћемо — рекох — и ми радосно и весело а у миру и тигаини провести благ дан!" И таман да седнемо за ручак, а ја приповедим женп, шта сам све нашао код оне сироте болеснице, па додам: „Видиш, да иаакима још алеменитих душа што имају хришћанског и човечанског сажаљења сарам убогих и сиромашних." На то ће ми жена: „Немој се срдити, драги мој. Кад си ми синоћ приноведио о сиротињи н немаштини, беди и невољи сироте удовице и болеснице и њене нејачи, а ја помислим и на Бога и на дугау, нак јој ногаљем јога синоћ све оио гато си тамо видео, а за здравље, срећу и напредак нагае деце." Две сузе радоснице слетегае ми низ образе, пољубим жену у чело, а једва могах од узбуђења протеиати: „Хвала ти у име сиротиње". Ех, то ми је бно најрадоснији Божић у животу. Београд 1906 год. Ог. Лаза Станојевић