Nova iskra

168 —

тала осим новина, и никад ниј-е ни о чему размишљада. Њен мозак је би стално заузет ситним, безначајним стварима. Она нпје могла да васнита боље своју ћерку. И тако је он добио за жену једну глупу, накинђурену лутку. Али како није то пре приметио? Од тога су га одвукле његове студије, а ни госнођа Мандићка није радо гледала, да се вереиици много разговарају. Скоро ће се венчати па нека разговарају до миле воље. Стара госпођаније слутила, да млади људи могу и о нечем другом говорити, а не само о љубави. Он је упао и сад незна излаза. Стари господин се умирио. Пушио је цигарету за цигаретом, али је још ходио по соби. Његова гојазна Фигура тешко се кретала по соби. — Па шта ћемо сад? запита најзад плашљиво свога зета. — Ја мислим да је пошаљем вама, јер ја впше не могу! рече зет одлучно.

— Немој тако, синко, рече старац дрхтавим гласом. Слушај ти мене. Преселите се ви обоје овамо. Соба имамо и сувише. Нека је учи СоФија кувати, кад није то пре учинила. СоФија ће лепшнм начином, полако. Ти нећеш имати муке с њоме, радићеш свој посао. А свет неће нипгга ни слутити. Је л' ти право? Млади проФесор је ћутао неко време. Њему би најмилије било оставити све до врага, па побећи далеко, далеко. Ипак се сажали, мислећи на своју младу жену, која није толико крива, колико околности у којима је одрасла и друштво, у коме се креће. Он се реши најзад, да се преселе старима, али да он тражи одсуство и то подуже. Жену је довео кући, а он је отишао на полу годишње одсус/гво. Прва тачка мећу условима, које је иоставио својој ташти и којаје све изненадила, била је: да се његова жена окане пријатељства са леиом п отменом госпођом Славнићком.

НА КОМОВИ1ЛП

Над подвршјем горе црних четинара Гранитна литица врлетна и сама К'о огроман звоник Господњега Храма Стрши — врхом својим у ведрине пара И у свјетлости се мјесечине купа... И док хуји пјесма борова и трава, Овдје ноћу чудни живот васкрсава: Врх травног пропланка коло вила ступа. Зрачно им одјело витка т'јела краси И шуми и блеска... Кб мјесечна свила Лепршају њина ваздушаста крила... А поноћни вјетрић лелуја им власи...

И ја, као фаун, у гори чемпреса Остајем пун чежње ц'јеле ноћи ове... Мој живот прелази у мистичне снове И мени се чини чујем пбј с небеса... У заносу дугом слушам гласе меке, Гледам како коло са пропланка слази И лети кроз борје... промиче по стази... Све док зора гране с планине далеке... ...А кад исток плане и пурпурна свила Стијене обуче — врх борја и јела Извије се коло као магла б'јела... Нестаје у зраку и последња вила...

Т. Р. Ђуки^.