Nova iskra

— 303 —

чени јеретици, иоуздано, Богомили. Горе седи Немања, сигниран као: »стн Немани Симегонв кралв®, на једноме оригиналноме престолу, а лево и десно од њега седи но један архепископ. Доле су на једној страни »правовФфни® са нимбима око главе, а на другој страни »половћрпици®. Први указују на јеванђеље, као на основ хришћанске науке и хришћанске цркве, други, јеретици, стоје постиђени погнуте главе. Немања носи круну на глави, а појављује се као крупан и снажан човек са дугом белом косом и дугом седом брадом. Стефан П-рвовенчани има нешто оријенталскога у својим цртама. Такав је он на слицп у Жичи, а рекао бих, да је такав изгледао и у генеалошком стаблу Немањића, насликаноме у цркви манастира Дечана. Св. Сава се увек представља са метластом брадом и са тонзуром на глави. Дугуљасто лице са извијеним обрвама за њ је нарочито карактеристично. Краљ Милутин је крупан човек, на слици уАриљујош млад, у Студеници нешто старији, а у Дечанима сасвим сед. И Драгутин, као и Урош I веома су крупне и снажне Фигуре. Т шаи је и Стефан Дечански. Цар Дуги.ан се на слици у Дечанима јавља као импозантна Фигура, крупна и развијена тела и необично озбиљна лица, које је непријатељима могло изгледати страшно. Кнез Лазар је доброћудан, симпатичан човек, у чијим цртама лица као да је исписано нешто трагично. Деспот Стефан је импозантна појава, у слици цркве у Манасији меобично Фина лица, у Каленићу нешто

пунији и нешто млађи. Судећи по томе, што су главне црте лица свагда остајале исте, пако је било неке разлике у детаљима, могло бн се тврдити, да су се стари сликари наши трудили, да у овим сликама ктитора даду праве портрете. Пада веома у очи, да се ликовп ктитора у нашим црквама брижљивом пзрадом својом уочљиво издвајају од осталога живописа. Правилно цртани, са главама, у којима је инднвидуалност оштро оцртана, они се необично разликују од ликова светитеља, мање више шаблонски сликаних. Изгледа, да су се стари сликари наши трудили, да душу својих модела изнесу у борама образа и чела, у браздама око уста, у већој или мањој натмурености обрва, у боји очију и у сјају погледа. Данас је познато, да је код Византинаца бпло правих портрета у смислу данашњем. Ови су, слично иконама, били израђепи на дрвету. Такве иконе са портретима стављане су најчешће на гробове. Ну ови су се портрети изгубили и ми можемо данас само да слутимо, да су они били веома брижљиво израђени. То сведоче Фреске, у којима се они опет појављују и које служе као накнада за ове иропале портрете. Несумњиво је и код нас Срба било сличних икона. Фреске, у којима се у нашим црквама јавл^ају ликови ктитора, могле су бити рађене према тим иконама. И друге околности говоре у ирилог тврдњи, да у ликовима ктитора у старим црквама нашим ваља гледати праве портрете. Најважнија је окол-