Nova iskra

ликим, али неиромсил.иво мријатиим утисдима које је добијала од мене, Клеоиатре и топлоте из камина. Сама она разнежнла се и сувпше ослабела. Гледајући је, помншљао сам на спвп пламичак свеће која догорева. Може пламен још дуго трептати, али треба само мало пепажљивије проћи поред њега и струја покренутог ваздуха угасиће га у једном тренутку. Било ми је допуштено да одлазим из куће ради куповине и предаје писама на пошту. Тада сам увек свраћао Ани Гавриловној. Код ње сам сазнавао све што се тицало нородице Масловитпх. Живели су у Женеви. Иван Јевсјеић није у том налазио никаквог задовољства и није разумевао тај избор. Говорио је да Женева није занимљива и да је право чудо заседети у њој тако дуго, када се зима може провести и на југу Италије или у којем другом згодном месту. Али је Нађа упорно иаваљивала, те је напослетку и он пристао. Чести разговори с Аном Гавриловном изазивали су ми читав низ жпвахних мисли. Ире свега ја сам се постарао да разгледам сав онај багаж који већ одавно лежи у мом срцу добро затворен и непрегледан, то су — моји осећаји према Нађи. Изненадио сам се кад сам видео да је багаж по мало оштећен. Вадио сам једну поједну стварчицу, разгледао је са свих страна и уверавао се, да ми она више не изазива ни одушевљења, нп жеља, па чак ни топлијег пријателзског осећаја, који ме је увек везивао за Нађу. Не, живот је доиста примио од мене моје дуговање. Две и но године близине с Олгом, заједно проживљене радости и несреће нагонише ме на осећање, даје Олга — мени најближе створење, а да је Нађа негде далеко и мени туђа. Живот мачкице Клеопатре као да је завршпвао ту слику, и стављао на њу последњи и иајодлучпији потез. Кратка швајцарска зима прође поред нас. брзо и пеопажено. У половини Фебруара већ је било пролеће у свој лепоти зеленила, цвећа и топлоте. — Но, сад ћу и ја дисати ваздуха! рече Олга. Вукло је на улицу и у брда. И ја сам рачунао да ће је мирисни ваздух освежити; иреко зиме је ослабела и непрестано осећала умор. Нагоним је да се обуче скоро зимски, па изиђемо. Прошавши десетак корака, морали смо застати. Олгу је опио ваздух, глава јој се заиела. Али се врло брзо опорави, те пођосмо дал^е Никада још у своме животу није Олга бнла тако живахна и пежна са мном као тога јутра.

Голорила је да у грудма осећа некакво невероватно одушевљење; хватала ме за руку и прислањала је на своје срце. — Слушај како бпје. И ја сам приметио да јој ударање срца није обично. — Никад још нисам толико желела да живим и да те волим, као данас, као сад! Ужасно, ужасно! клицала је гласом пуним нежности и страсти, припијајући се узаме и сгежући ми руку. Попевши се после педесет корака на један од многобројних брежуљака, који су окружавали место, нађосмо један усамљени кутак. Олга ме иагони да седнем на траву и да је узмем на руке. Обавивши рукама мој врат и страсно се приљубивши уза ме, седела је на мојим коленима непокретно и ћутећи. Срце је њено ударало неправилно и лупало К&О Мс1Лз. — Нека каже штогод хоће, мени је сада сасвим свеједно! рече ми она на ухо уздрхталим гласом. — Ко ? — Иван Михаиловић! Нека не одобрава и пека ми пребацује, мени је свеједно! Овако ћу да умрем, пригрливши тебе!.. И она ме страшним напрезањем стеже у своја наручја. Али у један мах осетим, како јој руке ослабеле, и једва успем да је прихватим својим рукама. Дице јој је било бледо, трепавице опуштене, очи затворене. -— Олга! Ослушнем јој срце: ударало је слабо н иолако. Била је у дубокој обамрлости. Наступ страсти био је јачи од њезине моћи. Кад се иовратила, била је невероватно малаксала. Скоро сам је донео до нашег хотела. Увече тога дана имала је страшан наступ кашља, температура тела необнчно се подигла. Дозвасмо доктора, који је метну у постељу. — Мира, никаквог узбуђења, што мање разговора! рече стари доктор немачки, а када га испраћах по ходнику, он ме упита: — Је ли та дама — ваша жена? Разумео сам запгго ме пита, па му одговорим: — Да, моја жена, докторе, али ја знам сву горку истину, коју ни Ви не можете сакрити од мене... — Онда не треба ништа да Вам говорим! — рече он, стежући ми руку осећајније него ли што то доктори обично чине.

(Наставиће се)