Nove borbe : roman iz Istre
108 ВИКТОР ЦАР ЕМИН
7 ђе:
у доба народне борбе и сам грмио и пуцао на оне „млитавце, малодушнике, слабиће и кукавце“, што су у својој грешној немоћи, да подрежу везе пустих обзира, били вјечитом запреком „судбоносном и светом народном раду“. Сјећао се, како га је једном · приликом огорчење тако занијело, да је народу сабраном у скупштини добацио ову тешку оптужбу:
—- Узалуд нам, браћо, све наше напрезање! Ми носимо у себи неко љуто проклетство. Баците поглед на земљу нашу! Погледајте јој положај, просудите јој важност и значење, па ми репите: да је у крви нама или нашим пређима било ма само нешто воље и одлучности, би ли та лијепа земља била данас туђа, неслободна и обешчашћиванаг.. Ево вам наше повјеснице, па ми кажите; када је тај наш свијет подигао главу, да нешто тражи, да нешто хоће и извојшти 7... Не спомињите ми појединце, кад им се и онако у ријетком полету саплитала крила у мрежу оних танких и невидљивих нити, што их без престанка преде наш вајни, рођени, домаћи паук.
Онда су те ријечи биле намјењене другима. Сада су, ево, погађале и њега самога...
— И све ми је то имала донијети са собом ова глупа старост моја!... А смрт чека и руга се.
Старцу клону глава. Он уздахну дубоко те остаде спуштених руку и стаклена погледа, као човјек у коме је већ замрла свака мисао; свака ћут. '
, ХИП
Већ је близу дан, кад се има састати Вијеће, да бира начелника, а Дујам не може да помисли нањ,а да му тијело не захвати некакав језовит немир и - зебња.
Олта уходи за њим пазећи на све што би ма какогод могло унијети колико толико свјетлости у мрачну тајну, којом је од неко доба обавијен сав живот у кући. Све узалуд: старац своју невољу крије љубоморно у себи и дави се њом у часовима осаме "и ноћњег неспавања.