Nove borbe : roman iz Istre
НОВЕ БОРБЕ И
тово! То што се покајао, нас се нимало не тиче; ми нисмо овдје, да се играмо демисија и контрадемисија. |
— Тако је! Тако је! — заграјали Содићеви људи.
Дујам гледаше испред себе тупо, као и да не види и не чује ништа. Белинићу и Филинићу причиви се за час, као да је све изгубљено. Ту њихову часовиту малодушност спремала се да искористи противна странка, нарочито Бариша, који узе као помаман да виче:
— Ми смо овамо дошли да бирамо новога начелника — е, па бирајмо га.
— Бирајмо! понови неколико гласова.
— Зар Содићаг — испријечи се Белинић, у кога се опет вратио бојовни дух.
— Па баш њега, живио Содић!—заурла Бариша.
— Доље!
— Живио !
— Доље! — заграјаше младићи.
Диже се силна вика и ломљава, која се замало стиша, јер управо у то настаде код улаза неко чудно комешање, „галерија“ се у тијесном простору с трудом размакла, да да мјеста ситном, згуреном, готово преломљеном старцу, што се тешко опирао о штап и још теже пребирао својим дрхтавим, сухоњавим ногама.
— Стриц Срићко! — дизали се гласови изненађења. Појава чуднога старца прену и самога Дујма из његове дрвене обамрлости: некако забезекнуто, чисто забленуто загледа се ону то неочекивано, малаксало, и полумртво привиђење.
Стари Срићко међутим ступи напријед; једна му се рука бори с оно батине, о коју се с муком наслања, а у другој му сухој и жутој капа, старога, већ давно заборављеног кроја. Стаде на сред дворане. И безубна уста и цијело оно његово готово сасвим исушено лице проширило му се у добростив смијешак. Понестало му даха, па старац оста неколико минута шутећи. А мало се и збунио што му се особито