Nove borbe : roman iz Istre

НОВЕ БОРБЕ 148

као да траже излаз из нечега. што га са свих страна захватило и сапело. Мало подаље у клупи поклекла Олга. Ублијеђело јој лице одише тугом и нутарњом бољом. А управо је предивна у оној својој безутјешној жалости, с уснама сложеним на молитву и на сузу...

Дошао и млади Меденић. Стао до главних врата па се и он загледао испред себе замишљено, мрачно. Покадшто би дигао очи и полако их спустио на милу дјевојку, што обавита оном мутним велом своје њежне сјете није ни осјетила његову близину. Потом би му поглед пао на онај камени ступ, на сломљену појаву старога Дујма, коме је он, како она рече, отео мир и спокојство. Од оне в:чери није је видио више: не излази, ваљда га се наумице клони. А ипак држи, да оном згодом није превршио ни у чему, да је говорио само оно што му је казивала душа, искрено и отворено слиједећи глас своје савјести и дужности. Не зна она, не зна лијепа и мила дјевица, колико је њега стајало муке и боли, док се одлучио, да ма и прикривено иступи против старога свога вође! Не зна она, како је он у души увјерен о златном поштењу сиједога јој оца, о његовој неизрецивој доброти, о неизмјерној цијени давних његових жртава и за народно буђење непролазних дјела! Не, на те његове осјећаје она неће и не може да се обазре, она води рачуна само о неугодностима, што их у души њезина оца изазивље нови покрет, носилац нових мисли ширих видика; в'есник бујнијег живота и вјечитог напретка. А тај покрет, који је својим тихим, готово нечујним радом и лаганим али и постојаним учењем већ досада засадио прве клице нових борба — његово је, Петрово дјело. Олга то зна и то му она неће опростити никада. |

— Старачки мир, то је старцима једино добро. Грехота је дирати у њ...“, тако је некако рекла оне ноћи. У тим је ријечима сва њежност и милота њене добре душе, у њима је и његова осуда. Али с друге стране и народно се тијело више и сувише отромило, његов је распад неизбјежив, не посегне ли се на ври-