Nove borbe : roman iz Istre

3

- НОВЕ БОРБЕ 165

— Изволите.

Управитељ жупе обори главу, загледа се у длане својих коштаних руку, затим прихвати, као да из њих чита:

— Требаће најприје, ла ми дате једно мјесто у управи... То вам ваљда неће бити тешко..2

— И неће, — одговори Дујам хладно. — (Откад смо завојштили на непријатеља, часно је свећенство било увијек уз нас, у првим редовима...

— јест, а кад се непријатељ утукао, прво, што се урадило, било је, да се свећенству покажу врата...

— Сами су отишли. Ево попа Франа! Кад смо постали своји, он је, отклањајући част што смо му је нудили, изјавио пред свима нама: — Не, дјецо! Ја сам своју извршио, сада треба да се вратим цркви. Тамо је моје мјесто — ондје ћу ја молити за вас...

— Молитва је, истина, велик дар божји, али не ваља сметнути с ума, да је свећеник подједно и војник. Он мора да војује, да своје позиције ушчува и нове заузме, особито у ово наше доба, гдје је у неку чељад ушла некаква помама за разарањем вјере и јуришањем на цркву нашу. Него о томе послије. Мој би други увјет био, да се наша управа прочисти, да се из ње избаце елементи, који нам подгризају народ рушећи у њему вјеру и морал...

Дујам разабра, да циља на Петра Меденића. ППонешто се намршти и рече:

_— Не_знам на кога циљате... Ако је ријеч о Меденићу, морам рећи, да је он вриједан чиновник. Ко да га замијени»

Управитељ се осмјехну:

— Има и способнијих, па ни они нису ненадокнадиви ...

У Дујма се јављао отпор. Учини му се, као да је уједаред стала између њега и тога капелана свијетла појава његове Олге и да га моли, да не попушта.

— Петар је, — рече након станке, — младић вриједан и добродушан. Не слажем се ни ја са сваком његовом, али знам, да још није ни једном ријечи затајио своје вјере, Па ни они, што су с њиме. Млади