Nove borbe : roman iz Istre

76 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

већ замире на спуштеним једрима оних двију, трију „брацера“, што се уз правилан ритам весела лијено вуку према луци.

Свијета је на пристаништу мало. Дујам се држи постранце уз црни, бршљаном зарасли зид већ давно опустјелог гробља. Давно је већ, што у тај жалосни врт мира и покоја није задрла гробарева лопата... Тек је једанпут у години допуштено коси да одстрани , до појаса -израслу траву и драчу. За косом помаљају тада гробни хумови један за другим своја гола тјемена, али их ничије око не распознаје више, јер су им већ давно са чела поваљени крстови, расточени и иструнули. Потом их поново прикрије мекани зелен саг, да још боље чува тајну скупе безимености њихове...

Дујам је у ту нујну слику гледао као занесен неком туробном мисли.

___— Бити ондје закопан, па да нико више за те не зна и не пита, какова срећа! — помисли, још се дубље скуњи и стисну о зид, као да се боји, да му _ не би очи неприличних пролазника погледале у душу.

Али избјећи им сасвим није могао. Већ из подаљега опази га стари вијећник Филинић, и размахавши се рукама на поздрав, упути се к њему, сав весео у гласу и у лицу, што га је ту нашао.

— Ама куда си се то закопао! Гдје се кријеш2 Има већ пола вијека, да те није видјети. Шта је то с тобом» Гле, некако си у лицу пропао. Да није“ каква невоља, болест, што ли

Старкеља се пред њим раскорачи и упирући се десном руком о крупну батину, упиљи у њ свој необично дуг и оштрљат нос, и тако постоја часком, да дочека одговор. Некако смијешан учини се човјечуљак у тој пози. А мало је чудновато и одијело, што га на себи има: нико не би рекао, да је кројено за њ, већ за чељаде барем два пута пуније. Веле, да му га је као обично сашила жена, а како су у госпође Улије очи мрву рђаве, случило се, те_јој је иовајпут изишло дјело нешто обилатије из руке. Но најчудноватије је у тога човјека лице: одугуљасто, бијело и без набора, али и без израза, као и оне ситне, сиве