Nove borbe : roman iz Istre

78 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

оно вели, из неба па у ребра, наврну опет разговор ва догађаје у опћини. Напоменуо ми како се људи тргају о твоје мјесто, набацио оно о Содићу, а ја, као и Белинић, — ти већ знаш — прије бисмо, да нам враг заповиједа, него ли она напржица тамо. Ја се одмах угријао, и — незнам, како је то дошло, пожалио твој отступ. Још нисам право дожалио, а Балдо ти на мене, брате, ама као на пса. Вели: сада јадикујете, али када је требало говорити, шутјели сте као заливени. Мој таст је вама дао своје најљепше године, свој живот, све своје тјелесне и умне силе, а виг Шта ви њему на узврат Трошио јеим истрошио се за вас, а вама ни да би једном пало на ум, да се питате: — Је ли право да један сам човјек раскопава и руши своју кућу за нас — не само без награде, већ и без сваке накнаде»

— То ти је рекаог упита Дујам и пред очима му се смркну.

Пароброд већ звижди, но он још једнако стоји на свом мјесту као прикован. Филинић настави, задовољан као рођени брбљивац, коме се дала прилика, да се до миле воље изговори.

— Твој зетг Никада не бих био рекао, да има у онога човјека онолико срца! Воли он тебе, да знаш колико! Ја сам му одговорио: — Наш гријех, ето... Али, ако се што даде поправити, нека Дујам рачуна не мене. И тако смо ти нас двојица сковали прави „комплот“... А дјело ћу ја преузети на себе цијело, — знаш, да се не досјете. Но, виђећеш: неће проћи ни пуних осам дана, и ти си и опет наш начелник. А како се ни од кога не може тражити, да ради мукте... -

= Филинићу! = Остави, то ће се све уредити лијепо и онако — знаш, „дипломатички“ — хоће, виђећеш.

Дујам се сав тресао од узбуђености.

— Ја нисам никада помишљао на плату, никада...

— А то не ваља, — дочека Филинић. Свако дјело тражи награду, а лудо чини онај, што туђу кућу диже, а своју обара. Него, како рекох, пусти